Priča o Mojsiju svima je već poznata. Mojsije znači – iz vode izvađen. Uz brigu princeze Hatšepsut, kćerke faraona Tutmosa I, Mojsije je stasao na egipatskom dvoru. O datumu Mojsijevog rođenja, nemamo konkretan zapis, ali na osnovu istoriskih, astronomskih, arheoloških i bibliskih istraživanja možemo zaključiti: - da je to 1575. pre H. Rodio se u doba, Novog carstva - osamnaeste dinastije, koja je vladala od (1580 do 1350. pre H). Faraoni ove dinastije bili su veliki osvajači. Držali su celu Siriju sve do Eufrata i severnu Palestinu. Osamnaestu dinastiju započeo je Ahmoze I dižući ustanak protiv Hiksa. Oslobođenje i ujedinjenje Egipta završeno je 1560. pre H. Amoze I nije imao muških naslednika i na presto dolazi njegov zet Tutmos I, koji je bio oženjen njegovom sestrom. Period od 1560. pre H, do 1525. pre H, pripada faraonima Tutmosu I, Tutmosu II i princezi Hatšepsut. U ovom periodu je cela drama oko Mojsija. Princeza Hatšepsut je pripremala presto za svog posinka Mojsija. Totmos I, nije imao druge dece osim princeze, Hatšepsut. Moje mišljenje je, da su nastale pobune u sveštenstvu, i zbog toga je Mojsije morao da beži iz Egipta. Princeza Hatšepsut je gospodarila dvorskim odajama, riznicama i bibliotekama, pa je štičenika poveravala prvim mudracima Egipta. Uz njih je Mojsije stekao široko obrazovanje. On je bio naučen „svoj premudrosti Egipatskoj“. Pred njim je bila lepa budućnost, mogao je postati jedan od faraona starog Egipta. Tutmos I je faraon koji je prekinuo tradiciju građenja piramida. On je hteo da izbegne sudbinu svojih predaka – pljačke i skrnavljenja posmrtnih ostataka. Za svoju grobnicu je izabrao mesto udaljeno od ljudi. To je poznata nam već Dolina kraljeva. Posle smrti Titmosa I na presto dolazi Tutmos II, mada je Hatšepsut presto spremala za Mojsija. Po svemu sudeći u vreme dolaska na vlast Tutmosa II, Mojsije je napustio Egipat. Bilo je to 1535. godine pre Hrista u njegovoj 40 godini života. Posle deset godina, umire Tutmos II, ali na vlast dolazi njegov vanbračni sin Tutmos III (1525 – 1491). Tutmos III je ustvari, faraon Tau Timaeus (Tutimaeus), za čije je vladavine „udar božijeg gneva“ pogodio Egipat i od kog je Mojsije tražio, da izvede svoj narod. U hramu u El Arišu zapisano je, da je ime kraljice Tutmaeusa, bilo Tepnut. Po svemu sudeći, kometa koja je došla i izazvala „udar božijeg gneva“, dobila je ime „Tifon“, po kraljici – Tepnut.
Biblija nam ostavlja sledeću priču:
Mojsije u jednoj svađi usmrti jednog Egipćanina i zbog toga je morao da beži iz Egipta. Dolazi u zemlju Madijansku i tu provodi veliki deo svog života. Ženi se ćerkom sveštenika Madijanskog (Seforom) i ona mu rađa sinove – Gersama i Eliezera. Mojsije je u svom rodoslovu imao poznate pretke, one koji su beleženi u svetim jevrejskim knjigama. Predak mu je bio Levije, sin Jakovljev. Od Levijea su sinovi: Gerson, Kat i Merarije. Sinovi Katovi: Amram, Izar, Hebron i Ozijel. Sveta knjiga opisuje dalji Mojsijev rodoslov ovako:
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 6, 20;
„A Amram se oženi Johabedom bratučedom svojom i ona rodi Arona i Mojsiju. I požive Amram sto i trideset i sedam godina“.
I kada je Mojsije doživeo, u najlepšem zdravlju, osamdesetu godinu, javi mu se Anđeo Gospodov. Bilo je to na Božijoj gori Horeb, dok je napasao stado svoga tasta Jetra.
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 3, 7 i 10;
Tutmes I
„I reče Gospod: dobro videh nevolju naroda svojega u Egiptu, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu“. „Sada hajde da te pošaljem k Faraonu, da izvedeš narod moj, sinove Izraelove, iz Egipta“.
Tada Mojsije uzima svoju ženu Seforu, dva sina i odlazi u Egipat. Zna da mu je tamo još brat Aron i ostali članovi porodice. Ovo putovanje se dogodilo, o tome se slažu arheologija i istorija 1495. godine pre Hrista. Kristofer Helvicus (1581 – 1617 pos. H), u „Teatrum historikum“, piše da su Jevreji napustili Egipat 2453. godine od stvaranja sveta, a da je požar iste godine izazvala kometa Faeton – Tifon.
Da nebismo zanemarili tekstove svetih knjiga, da pogledamo da li ovu godinu (2453) naučnika Helvicijusa, potvrđuje i Biblija. U njoj piše:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 15, 13;
„I Gospod reče Avramu: znaj za cielo da će tvoje seme biti došljaci u zemlji tuđoj, pa će joj služiti i ona će ih mučiti četiri stotine godina“.
U Drugoj knjizi Mojsijevoj (gl. 12, 40 i 41) je opis izvođenja jevrejskog naroda iz zemlje egipatske:
„I baviše se sinovi Izraelovi u Egiptu četiri stotine i trideset godina“.
„I kada se navrši četiri stotine i trideset godina, u isti dan izađoše sve vojske Gospodove iz zemlje Egipatske“.
hram Hatšepsut
Razliku od trideset godina koju zapažamo, bila je presudna u mom istraživanju Biblije. Shvatila sam da su Bibliju pisali ljudi i da je u njoj praiskonsko iskustvo ljudskog roda. Prenosilo se od civilizacije do civilizacije. Bog nije mogao pogrešiti, rekavši Avramu da će mu narod biti došljaci u tuđoj zemlji 400 godina, a da se kasnije ispostavi, da su u Egiptu proveli 430 godina. Neki naučnici, koji se bave Biblijom, razliku od 30 godina tumače kao istu godinu, što je iluzorno. Moje viđenje je, da nam Mojsije ostavlja veliki dokaz o svom znanju astronomije i svega onoga što je naučio na egipatskom dvoru. Ropstvo Jevreja od 400 godina sinbolično je vezao za dolazak nebeskog tela, o kom su egipatski astronomi znali i zvali su je zvezdom „Ra“, što znači zlo. Razlika od 30 godina, je znak da se radi o kometi, koja nije stigla u najavljeno vreme od 400 godina. Mojsije je znao da samo u toku jedne kataklizme, do koje će dovesti najavljena zvezda, narod može izaći iz ropstva. Zanimljivo je što se 400. godina ropstva, rečenih Avramu, poklapa sa zvaničnim istoriskim godinama dolaska Tutmosa III, na vlast (1525. godine pre Hrista).
Polazimo od toga da je Biblija naša najpouzdanija: astronomija, istorija, filozofija, arheologija. Znamo da je Zemlja, kao planeta, stara 4,6 milijardi godina. To je ogroman period i mora da priznamo da nije moguće ni naslutiti koliko je bilo kataklizmi na njoj. Svaki potop je, nema spora, uništavao zatečenu civilizaciju. Ono što imamo u Bibliji pouzdano je. Ona potvrđuje čak i ovu godinu do koje je došla astronomija – 2453.
U Prvoj knjizi Mojsijevoj, (gl, 15, 13), Bog govori Avramu - kad mu je bilo 75. godina. Jer, Avram je rođen 1948. godine od stvaranja sveta. Ako saberemo 1948 + 75 = 2023. Ovo je godina za koju je rečeno Avramu da će označiti početak ropstva izraelskog naroda - dug 400. godina. Ako je to početna godina, dodamo joj rečenih 400. godina i onaj iskrsli „višak“ od 30 godina i videćemo da dobijamo astronomsku godinu 2453. Evo: 2023 + 400 = 2423 + 30 = 2453.
Biblija nam je tačno, označila godinu o kojoj govori astronom Kristofer Helvicus – 2453. godinu.
Razlika od trideset godina se može objasniti – uslovljena je odnosima planeta i kometa u Sunčevom sistemu. Kometama, velike planete poremete putanje i mogu biti njihove zarobljenice od 20 do 30 godina. Ovih trideset godina, su upravo ona razlika koju nalazimo u Bibliji.
Avram žrtvuje Izaka
Vavilonski Talmud, Traktat Šabat 146a. Prema Midrašu Šir (15a – 15b), obaveštava da je faraon upozorio Izraelce da ne napuštaju Egipat, jer će se, u tom slučaju, sresti sa krvavom zvezdom Ra – čije ime na hebrejskom znači ’Zlo’.
Rimokatolička crkva izračunava godine tako što im, na kraju, dodaje broj 52. Ove godine (52) prestavljaju vreme od jevrejskog izlaska iz Egipta do trenutka kada je Isus Navin zaustavio kretanje Sunca. Ako uzmemo u obzir godinu 2453 (od stvaranja sveta), o kojoj govori i astronom Kristofer Helvicus i dodamo joj 1495. godinu pre. Hrista, kad su po arheolozima i istoričarima, Jevreji izašli iz Egipta, pa dodamo i rimokatoličke 52 godine, dobijamo cifru od 4000. godina. Pogledajmo - 2453 + 1495 + 52 = 4000. Ova godina (4000) obeležava vreme od stvaranja sveta do Hrista, označena u Duhu proroštva. Godinu izlaska Jevreja iz Egipta, koju su označili arheolozi i istoričari, nalazimo i u Bibliji:
Prva knjiga o carevima, gl. 6, 1;
„Četiri stotine i osamdesete godine po izlasku sinova Izraelovih iz zemlje Egipatske, četvrte godine carovanja Salomunova nad Izraelom, meseca Zija, a to je drugi mesec, poče zidati dom Gospodu“.
Četvrta godina Solomonove vladavine je – 1015. godina pre Hrista. Ako ovoj godine dodamo 480. godina, dobićemo godinu o kojoj govori arheologija i istorija – 1015 + 480 = 1495.
Biblija je, osim duhovnih poruka i saveta, ispunjena i hronološkim podacima. Ona nas upravo poziva, da se detaljno bavimo njenom hronologijom, mada ova problematika spada u težu vrstu izučavanja. U predanjima i tradiciji većine naroda, sačuvalo se, sećanje na dane stvaranja, Potop i na jedini pravi način računanja vremena prema kretanju nebeskih tela. Deo te tradicije kod nekih naroda prenosio se usmenim putem. Kod drugih u pisanom obliku, mada se ne može sa sigurnošću tvrditi, kada je zapisivanje započelo. Zato ćemo kod raznih naroda nalaziti različita računanja. Po arapskom računanju od stvaranja sveta do Hrista, prošlo je, 6174 godine. Kod američkih Indijanaca proteklo je 6204 godine. Kod Etiopljana 5500 godina. Po jednom prevodu Septuaginte, data je verzija od 5586 godina, a po drugoj 5508 godina. Samaričansko računanje po jednoj verziji daje tom periodu 4305 godina. Luter je ovom periodu dao 3961 godinu, a astronom Kepler 3993 godine. Asher je bio najuspešniji u računanju jer je dobio 4004 godinu, jer se u Duhu proroštva često govori o 4000 godina pre Hrista, kao o vremenu kada je naš svet stvoren.
S obzirom da smo spomenuli nebeska tela u Sunčevom sistemu, treba da znamo da je njihov broj i raspored bio drugačiji u vreme o kojem govori Biblija, nego što je danas. U Bibliji nema detaljnog praćenja slike Sunčevog sistema, ali o tim davnim slikama neba postoji zapis na drugim mestima. Veoma je koristan jedan stari prikaz planeta kod Indusa. Nastao je 3102. godine pre Hrista. Na njemu nedostaje planeta Venera – danas najuočlivija na nočnom nebu. U predanjima, legendama i astronomskim knjigama starih naroda, nalazimo da je plamteća zvezda, poremetila kretanje Sunca i izazvala svetski požar, a onda postala Zornjača - Večernjača. Nju spominje, ali kao kometu Tifon – Veneru, stari pisac Lidus. Da je to pouzdan podatak, potvrđuje i činjenica da su slične zapise ostavili Servije i Hevestion. Opisali su je kao krvavo crvenu, koja je izazivala razaranja prilikom izlazaka i zalazaka. Tekstovi na piramidama kažu da nebesko svetlo više nije živelo na zapadu već na istoku. Prema Seneki, Veliki medved je bio polarno sazvežđe. Kada se nebeski svod uzdrmao usled kosmičkog poremećaja, jedna od zvezda iz sazvežđa Mali medved - postala je Severnjača.
Astronomi su zaključili da je Sunčev sistem nastao sabijanjem jonizovanog oblaka gasa - pre 5 milijardi godina. Ako je tako, onda smer rotacije oko Sunca, svih planeta mora biti isti. Zato što su sve nastale u isto vreme i na osnovu istih zakona. Sve planete Sunčevog sistema imaju isti smer oko Sunca - osim Venere. Ona se kreće u suprotnom smeru! To je podatak da Venera nije nastala kad i druge planete.
Venera je mnogo mlađa od ostalih planeta. Njena pojava na nebu se poklapa s godinama izlaska Jevreja iz Egipta 1495. godine pre. Hrista. Potop je veoma zanimljiv i Biblija pruža podatke o njemu. Desio se 1656. godine od stvaranja sveta. Uz njega, u Bibliji imamo dragocene podatke i o Veneri. Ono što nas zanima su i činjenice o Potopu, vezane za poremećaje na Nebu i na Zemlji. Biblija to opisuje, ovako:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 7, 11 i 24; gl. 8, 4;
„Kada je bilo Noju šestotina godina, te godine drugoga meseca, sedamnaestoga dana toga meseca, taj dan razvališe se svi izvori velikoga bezdana, i otvoriše se ustave nebeske;“.
„I stajaše voda povrh zemlje sto i pedeset dana“.
„Te se ustavi kovčeg sedmoga meseca dana sedamnaestog na planini Araratu“.
Iz ovoga teksta, možemo zaključiti, na osnovu spominjanja dana i trajanja potopa, da je i tadašnji mesec imao 30 dana. U daljem tekstu Biblije stoji:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 8, 5 i 6 i 8 i 9 i 10 i 12 i 13;
„I voda opadaše sve većma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi brda“.
„A posle četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji bješe načinio;“.
„Pa pusti golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje“.
“........Noje pruži ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg“.
„I počeka još sedam dana, pa opet pusti golubicu iz kovčega“.
„Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati“
„Šest stotina prve godine vijeka Nojeva prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov kovčega, i ugleda zemlju suhu“.
Iz ovih tekstova, vidimo da je pre Potopa bilo samo 10 meseci u godini - od po 30 dana. Ovo se zaključuje na osnovu toga što o jedanaestom mesecu Noje ne govori.
Posle desetog meseca, Noje govori samo o danima – ne o mesecima. Znači, on nas obaveštava o deset meseci od po 30 dana + 24 dana. To nam omogučuje da se uverimo da je pre Potopa godina trajala 10 meseci od po 30 dana, a da se posle Potopa nešto promenilo u Zemljinom kruženju oko Sunca, pa je godina produžena za ta 24 dana.
Ako je planeta Zemlja pre Potopa imala tristo dana, to bi značilo da nije imala ovu danjašnju orbitu. Zemljina orbita, sudeći po Bibliskom tekstu, tada je bila bliža Suncu. U današnje vreme planeta Venera se okrene oko Sunca za 224,7 dana. Ako je planeta Zemlja imala godinu od 300 dana, to znači da Venera tada nije mogla biti u toj orbiti. Dve tako velike planete, ne mogu imati toliko bliske orbite. Mnogi istrživači ovo nisu uočili, jer su zanemarilu fizičke zakone. I naučnici dvadesetog veka su bili nehajni, mada su mogli to shvatiti na osnovu Ajnštajnove teorije. Po toj teoriji ukoliko se putuje brzinom bliskom brzini svetlosti, vreme postaje relativno. Molekularna biologija to razume i uči nas da se pri većim brzinama drugačije ponašaju molekuli vodonika. Oni tada usporavaju, što dovodi do sporijeg starenja živih organizama. Da je ovo tačna pretpostavka, govore nam i godine života, pretpotponih ljudi..
rađanje Venere - Botičeli
Može se to jednostavno objasniti. Naša planeta se kreće brzinom od 1600 km na čas. Da smo u orbiti bližoj Suncu, kretali bi se većom brzinom. Pretpostavljam, da po ovoj teoriji, srazmernoj brzini okretenja nebeskog tela – srazmerno usporavaju i molekuli vodonika u našem telu. Biblija obaveštava da se pre Potopa čovekov život merio stotinama godina, dostižući i dob od 1000 godina.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 5, 8 i 14 i 27 i 32;
„Tako požive Set devet stotina i dvanaest godina; i umrije“.
„Tako požive Kainan svega devet stotina i deset godina; i umrije“.
„Tako požive Metuzala svega devet stotina i šezdeset i devet godina; i umrije“.
„A Noju kad bi pet stotina godina rodi Noje Sema, Hama i Jafeta“.
Nema spora da je Biblija pomogla Ajnštajnu da, na osnovu podataka o životnom dobu Noja i predhodnika, uobliči svoju teoriju relativiteta. Zna se da je bio pobožan čovek i da je čitao Bibliju i druge verske spise.
Posle Potopa, dobili smo 24 dana više, što znači da je Zemlja usporila. Posle Potopa živelo se kraće i Biblija to beleži, ovako:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 11, 17;
“A rodiv Falega požive Heber četiri stotine i trideset godina, rađajući sinove i kćeri“.
Ovo je 1757. godina od stvaranja sveta, a 101. godina posle Potopa. To je i vreme Vavilonske kule, kada počinje raseljavanje ljudi. (Od Falege, se smatra da je počelo reseljavanje. Po svom pretku Heberu, Jevreji su dobili ime, Hebreji – što znači, druga strana).
Dužina života ljudi na našoj planeti, može biti, jedan od realnih pokazatelja – kretanja naše planete. Shodno tome, nije Zemlja samo jednom menjala svoje rastojanje od Sunca i brzinu okretanja oko svoje ose. Naša planeta je, sve su prilike, usporila svoje okretanje oko ose 2047. godine od stvaranja sveta. To je prouzrokovano padom asteroida.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 14, 3; gl. 19, 24;
„Svi se oni sakupiše u dolini Sidimskoj, koja je sada slano more“.
„Tada pusti gospod na Sodomu i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“.
Iz teksta možemo zaključiti da je na mestu, današnjeg Mrtvog mora, nekada bila Sidimska dolina. Dažd s neba od sumpora i ognja mogao je izazvati samo asteroid, jer je poznato da se najveći rascep na Zemlji nalazi u Palestini. Počinje od planine Taurusa u Maloj Aziji i spušta se pored Libanona dolinom Jordana i Mrtvog mora na Akabski zaliv sve do Mozambika u centralnoj Africi. Dubina rascepa na najdubljem delu Mrtvog mora je oko 800 metara. Ovakvu posledicu, nesumnjivo, može napraviti samo asteroid. Današnju orbitu, Zemlja je dobila u doba izlaska Jevreja 1495. godine pre Hrista. Da se podsetimo, to je vreme pojavljivanja Venere u Sunčevom sistemu.
Do Isusa Navina 1443. godine pre. H, naša planeta se okretala od istoka ka zapadu. To znači da je Sunce izlazilo na zapadu a zalazilo na istoku. Biblija nas o tome obaveštava na sledeći način:
Knjiga Jozue Nunova, gl. 10, 13;
„I stade sunce i ustavi se mjesec, dokle se ne osveti narod neprijateljima svojim. Ne piše li to u knjizi istinitoga? I stade sunce nasred neba i ne naže se k zapadu skoro za cio dan“.
Iz teksta jasno je rečeno: „ne naže se k zapadu“, što bi značilo da smo se okretali od istoka k zapadu. Od tada se Zemlja okreće od zapada ka istoku – Sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu. Ovu promenu možemo pratiti preme zapisu rabina posle Izganstva. Oni su to vreme podelili u sledeća razdoblja: Erek, Adamah, Arka, Harabah, Jabašah, Tevel i Heled. Arka, je potop iz 1656. godine - od stvaranja sveta. Harabah je pad asteroida 2047. godine od stvaranja sveta – Sodoma i Gomora. Jabašah je dolazak Venere i menjanje Zemljine orbite – 2453. godine od stvaranja sveta i doba izlaska Jevreja iz Egipta. Tevel je menjanje strane izlaska Sunca, umesto sa zapada, izlazi s istoka – u 2505. godini od stvaranja sveta ili 1443. godine pre. Hrista.
Reč Tevel je jevrejski naziv za svet - u kojem se Sunce rađalo na zapadu – možemo shvatiti kakve dragocene astronomske podatke su zabeležili jevrejski sveštenici.
Atena Palada
Prema rabinskom naučniku Rašiju, u drevnoj tradiciji poznata su periodična padanja nebeskog svoda. Jedan pad nebeskog svoda je zabeležen u vreme Potopa 1656. godine - od stvaranja sveta. Na osnovu ovog i drugih podataka, jevrejski filosof Filon je zaključio da su velike katastrofe, menjale lice Zemlje. Predeli su nestajali pod vodom, ili su iščezavali u ognju vatre i lave. Grčki pisac Hesiod je ostavio pismene beleške o četiri doba, u kojima su uništena četiri ljudska pokoljenja. Bila je to volja planetarnih bogova, kaže Hesiod, jer su se razgnevili na ljudski rod. Aristrah sa Samosa (treći veka pre. Hrista) iznosi slične zaključke: – kaže da su dva puta Zemljom besneli vatra i voda - u periodu od 2484. godine.
U dijalogu „Državnik“ (Politikus), Platon, takođe, govori – o čudu koje je preokrenulo zalazak i izlazak Sunca i ostalih zvezda. U Sofoklovoj istoriskoj drami „Atrej“ nalazi se kratak odlomak, s opisom da je Sunce počelo da izlazi na istoku - tek pošto je njegova putanja bila preokrenuta. Seneka u drami „Tijest“ opisuje zbivanja vezana za Sunčevo vraćanje u nazad na jutarnjem nebu. Latinski pisac Kaj Julije Solin, iz (trećeg veka pos. Hrista) pisao je o narodu na jugu Egipta. Oni su sačuvali predanja svojih predaka - da Sunce, danas, izlazi tamo gde je nekada zalazilo.
Pored Jevreja, Grka, i Latina i Arapi su sačuvali predanje o tome da je Sunce nekada izlazilo na zapad. Tako, Averoes, arapski filosof iz dvanaestog veka pos. H, piše o kretanju Sunca – neizmenično, i prema istoku i prema zapadu. Kalavela, finski ep, govori o vremenu kada je gvozdena tuča padala s neba, a Sunce i Mesec su nestali i nisu se pojavili. Nakon razdoblja tame na nebu su bili novo Sunce i novi Mesec.
Pošto se Herodot smatra pouzdanim hroničarom, vredno je da on u svojoj drugoj knjizi „Istorije“ obaveštava o svom razgovoru s egipatskim sveštenicima. Obavestili su ga da su Egipćani najstariji narod na Zemlji i da se Sunce za period od jedanaesthiljada godina dva puta rađalo tamo gde zalazi i dva puta zalazilo tamo gde se danas rađa.
Kalendari stare Helade su ubeležili da su rađanje Palade Atene i njena poseta Zemlji izazvali kosmički poremećaj. Kataklizma je zabeležena, kao dan gneva u svim kalendarima stare Haldeje. U Sunčevom sistemu, ustanovljena su dva pojasa iz kojih postoji mogučnost da nas posete komete. To su Kojperov i Ortov pojas. Da li je Venera, sudeći po mitovima rođena iz Jupiterove glave? ili je došla iz jednog od ovih pojasa, za ovo istraživanje, nije bitno. Važno je to, da se 2453. godine od stvaranja sveta, ili 1495. godine pre. H, (doba izlaska Jevreja iz Egipta), pojavila kometa zastrte glave, u koju se nije moglo gledati. Ipuverov papirus donosi podatak da se, tada, Zemlja okrenula kao grnčarski lonac i da je usledila velika katastrofa.
Na osnovu Biblije i starih autora, videli smo da je bilo kataklizmi na Zemlji. Dotakli smo ih se, jer je jedna od tih kataklizmi vezana za istoriju sveta. Dogodila se u vreme kada je Mojsije izvodio jevrejski narod iz Egipta. To je zanimljiv trenutak, jer mnogo toga je oko Mojsijevog puta i njegovog primanja 10 Božijih zapovesti zagonetno. Između ostalog, i zbog poruke da mu se otvorilo more – načinivši suvozemni prolaz za Jevreje. Pre nego što se dotaknemo detalja jevrejskog hoda ka obećanoj zemlji, potrebno je da nešto kažemo o Madijancima, s kojima je Mojsije proveo 40 godina svog života. Gde su oni živeli?
Po Bibliji, Madijanci su bili potomci Avrama i njegove treće žene Centure. Imali su sina Madijana, pa su po ovom pretku dobili ime.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 25, 2;
„I ona mu rodi Zamrama i Jeksana i Madana i Madijana i Jezboka i Suja“.
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 3, 1;
„A Mojsije pasjaše stado Jetru tastu svojemu, svećeniku Madijanskomu, i odvede stado preko pustinje, i dođe na goru Božiju Horeb“.
Jozua, gl. 13, 21;
„I svi gradovi u ravni, i sve carstvo Sehona cara Amorejskog, koji carova u Hezebonu, kojega ubi Mojsije s Knezovima Madijanskim, Hevejem i Recemom i Surom i Hurom i Rebom, knezovima Sehonovijem, koji življahu u onoj zemlji“.
Od Madijanovih pet sinova nastalo je pet velikih Madijanskih porodica.
Četvrta knjiga Mojsijeva, gl. 31, 7 i 8;
„I Zavojštiše na Madijance, kako zapovjedi Gospod Mojsiju, i pobiše sve muškinje“.
„Pobiše i careve Madijanske s drugima koje im pobiše, Evija i Recema i Sura i Hura i Rebu, pet careva Madijanskih, i Balama sina Beorova ubiše mačem“.
Madijanci su bili vodići karavana. Još za vreme Josipa, prevaljivali su velika prostranstva – prenosili su različitu robu.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 37, 28 i 36;
„Pa kad trgovci Madijanski bijahu pored njih, oni izvukoše i izvadiše Josipa iz jame, i prodadoše Josipa Izmaelcima za dvadeset srebrenika; i oni odvedoše Josipa u Egipat“.
„A Madijanci prodadoše ga u Egipat Putifaru, dvoraninu Faraonovu, zapovedniku stražarskom“.
Jetro, Mojsijev tast bio je i Madijanac i Cinej. Cineji ili Kenijci su bili potpleme Madijanaca. Keni – na hebrejskom znači kovači.
Knjiga o sudijama, gl. 1, 16; gl. 4, 11;
„A i sinovi Cineja tasta Mojsijeva iziđoše iz grada palmova sa sinovima Judinijem u pustinju Judinu, koja je na jugu od Arada. I došavši življahu s narodom“.
„A Heber Cinejin biješe se odvojio od Cineja, od sinova Hobaba tasta Mojsijeva, i biješe razapeo šator kod hrastova Senimskim, a to je kod Cedesa“.
Madijanci su živeli istočno i zapadno do Akabskog zaliva a povremeno zahvaćali i teritorije istočno od Mrtvog mora i Jordana.
Prva knjiuga Mojsijeva, gl. 36, 35;
„A kad umrije Huzam, zacari se na njegovom mjestu Adad sin Badadov, koji isječe Madijance u polju Moapskom, a gradu mu biješe ime Avit“.
Crveno more se na severnom delu deli u dva kraka, dva zaliva – severozapadni krak i severni krak. Severozapadni krak je dužine oko 190 km. Danas je to Suecki kanal. Severni krak je dužine oko 180 km. Na najširem mestu, meri oko 24 km. Danas je to Akabski zaliv.
Zavičaj Jetra, tasta Mojsijevog, bio je u blizini Rafidima. Baš tu će se Izraelci (Jevreji) ulogoriti kad budu prošli kroz more. Za Jetra se kaže da je i Cinej. Cineji su živeli u severoistočnim predelima Sinajskog poluostrva - u predelu bogatom gvožđem i bakrom. To im je omogućilo unosan posao tog vremena, pa su bili nadaleko čuveni kovači.
Četvrta knjiga Mojsijeva, gl. 24, 21 i 22;
„A ugledav Cineja, otvori priču svoju, i reče: tvrd ti je stan, i na stijeni si savijo gnezdo svoje“.
„Ali će biti izgnan Cinej; Asur će ga zarobiti“.
Na osnovu položaja morskih zaliva, nameće se zaključak da se Rafidim (gde je bio jedan od logora) nalazio između Akabskog zaliva, severoistočnog dela Sinajskog poluostrva i istočno od Mrtvog mora i Jordana. Time bismo odbacili tumačenja koja ga smeštaju na jugu Sinajskog poluostrva.
Rafidim na hebrejskom znači – prostranstvo.
Biblija ovako opisuje Mojsijev put s Izraelcima:
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 17, 1;
„I podiže se iz pustinje Sina sav zbor sinova Izraelovih putem svojim po zapovesti Gospodovoj, i stadoše u oko u Rafidimu; a ondje ne beše vode da narod pije“.
„Ali dođe Amalek da se bije s Izraelom u Rafidimu“.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 14, 7;
„Od tuda se vrativši dođoše u En-Masifat, koji je sada Kades, i isekoše sve koji življahu u zemlji Amalečkoj, i Amoreje, koji življahu u Azazon-Tamaru“.
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 19, 1 i 2;
„Prvog dana trećeg meseca, pošto izađoše sinovi Izraelovi iz Egipta, tog dana dođoše u pustinju Sinajsku;“.
„Krenuvši se iz Rafidima dođoše u pustinju Sinajsku, i stadoše u oko u pustinji, a oko načiniše Izraelci onde pod gorom“.
Mojsiju je ovaj predeo bio poznat jer je ovde proveo četredeset godina svog života. Po teritoriji gde su živeli Amalečani, možemo odrediti mesto logorovanja – Rafidim. Amalečani su verovatno dobili ime po Ezavovom unuku – Amaleku. Živeli su na jugu Kanaana. U vreme Izlaska, Izraelci su se sukobili s ovim ratobornim narodom, i to je bio njihov prvi sukob. Od tada su oni ljuti neprijatelji Izraela.
Knjiga o sudijama, gl. 7, 12; gl. 12, 15;
„A Madijani i Amaleci i vas narod istočni ležahu po dolini kao skakavci, tako ih biješe mnogo; i kamilama njihovih ne bješe broja; bješe ih mnogo kao pijeska po brijegu morskom“.
„Po tom umrije Abdon sin Ilelov Farantonjanina, i bi pogreben u Farantonu u zemlji Efraimovoj na gori Amalečkoj“.
***
U južnom delu Sinajskog poluostrva je planina Džabel Musa, visoka oko 2208 m. Leži južnije od planine Ras es Safsafeha. Džabel Musa se predstavlja kao mogući Sinaj - Horeb s kojega je svet primio najveću dragocenost – Zakon. Treba ovu tvrdnju staviti pod sumnju, jer ispod ove planine (Džabel Musa) nema nikakve doline, u kojoj bi, prema opisu Biblije, mogao da se skupi mnogobrojni narod. Uverena sam da ova planina ne može biti mesto s kojega je narodu darovan – Zakon:
Četvrta knjiga Mojsijeva, gl. 11, 21;
„A Mojsije reče: šest stotina hiljada pešaka ima naroda, u kojem sam, pa ti kažeš: daću im mesa da jedu ceo mesec dana“.
Duž istočne obale Crvenog mora se pruža planinski greben, s mnogo ugašenih vulkana. Mnogi su bili aktivni i pre nekoliko stotina godina. Skamenjena lava se prostire od blizu Palmire na severu do Meke na jugu Arabije. Mnogi naučnici traže Goru Zakona u vulkanima planine Seir, jer na Sinajskom poluostrvu, nema vulkana. Sedamdesetih godina devetnaestog veka, engleski naučnik Čarls Bejk je izneo mišljenje da je Sinajska gora - vulkan u Arabiskoj pustinji.
Biblija ovako opisuje izraelski narod pred Bogom.
Peta knjiga Mojsijeva, gl. 4, 10 i 11;
„Onaj dan kad stajaste pred Gospodom Bogom svojim kod Horeba, kad mi Gospod reče: saberi mi narod da im kažem reči svoje, kojima će se naučiti da me se boje dok su živi na zemlji, i da uče tome i sinove svoje;“.
„Kad pristupiste i stajaste pod gorom, a gora ognjem goraše do samoga neba i beše na njoj tama i oblak i mrak“.
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 19, 18;
„A gora se Sinajska sva dimljaše, jer siđe na nju Gospod u ognju; i dim se iz nje podizaše kao dim iz peći, i sva se gora tresaše veoma“.
Knjiga o sudijama, gl. 5, 4 i 5;
„Gospode! Kada si silazio sa Seira, kad si išao iz polja Edomskog, zemlja se tresaše, i nebesa kapahu, oblaci kapahu vodom“.
„Brda se rastapaše pred Gospodom; taj Sinaj pred Gospodom Bogom Izrailjevim“.
Prva knjiga o carevima, gl, 19, 8;
„A on ustavši jede i napi se; po tom okrijepiv se onim jelom ide četrdeset dana i četrdeset noć dokle dođe na goru Božiju Horeb“.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 14, 6; gl. 36, 19 i 20 i 30;
„I Horeje u planini njihovoj Seiru do ravnice Faranske pokraj pustinje“.
„To su sinovi Ezavovi, u to su starešine njihove; a on je Edom“.
„A ovo su sinovi Seira Horeina koji življahu u onoj zemlji: Lotan i Sobal i Sebeon i Ana“.
„Starešina Dizon, starešina Ezer, starešina Dizan. To su starešine Horejima, kako im starješovahu u zemlji Seiru“.
Mesto davanja Zakona zove se i Sinaj i Horeb. Mojsije čitav masim naziva imenom Horeb, a vrhove u predelu masiva, posebnim imenima. Iz teksta možemo zaključiti da se Sinaj ili Horeb (Gora Zakona), nalazi u planinama Seir.
Od Druge knjige Mojsijeve, 19. glave, pa do početka Četvrte knjige Mojsijeve, opisuju se zakoni, propisi i pravila – data od Boga, na ovom mestu, narodu izraelskom.
Dvadesetog dana, drugog meseca, druge godine po izlasku iz Egipta, narod je krenuo ispod Horeba i Sinaja. Mojsije moli svoga tasta da im pomogne u putovanju, jer on dobro poznaje te krajeve.
Četvrta knjiga Mojsijeva, gl. 10, 11 i 12 i 29-30-31;
„I u dvadeseti dan drugog meseca druge godine podiže se oblak iznad šatora od svedočanstva“.
„I pođoše sinovi Izraelovi svojim redom iz pustinje Sinajske, i ustavi se oblak u pustinji Faranskoj“.
„A Mojsije reče Hobabu sinu Raguelovu Madijaninu, tastu svojemu: idemo na mesto za koje reče Gospod: vama ću ga dati. Hajde s nama, i dobro ćemo ti učiniti, jer je Gospod obećao Izraelu mnoga dobra“.
„A on mu reče: ne ću ići, nego idem u svoju zemlju i u rod svoj“.
„A Mojsije mu reče: nemoj nas ostaviti, jer znaš mesta u pustinji gde bismo mogli stajati, pa nam budi vođ“.
Peta knjiga Mojsijeva, gl. 1, 2; gl. 33, 2;
“Jedanaest dana hoda od Horeba preko gore Seira do Kades-Barne“.
„I reče: Gospod izide sa Sinaja i pokaza se sa Seira; zasja s gore Faranske, i dođe s mnoštvom hiljada svetaca, a u desnici mu zakon ognjeni za njih“.
Kades-Barna se nalazi na granici Faranske pustinje i južne Jude i u to vreme su tu živeli: Cineji, Kalebovci, Rehabovci. Kibrot-Hatava je mesto na kojem je logor malo duže stajao u toku 11 dana puta od Horeba do Kades-Barne.
Iz ovog teksta se može zaključiti da Džabel Musa ne može biti Gora Zakona, jer onoliki narod s juga Sinajskog poluostrva do severnog dela (Kades-Barne), sa po nekoliko dana pauze u Kibrot-Hatavi, Hazerotu i Taberi ne bi mogao stići. U tekstu se jasno govori da je gora zakona u Seiru. Kadeš-Barna je deo južne granice Jude i znači - sveto mesto.
Četvrta knjiga Mojsijeva, gl. 20, 16; Ezehijel gl. 47, 19;
„I vikasmo ka Gospodu, i Gospod ču glas naš, i posla anđela, koji nas izvede iz Egipta; i evo smo u Kadesu, gradu na tvojoj međi“.
„A južna strana prema jugu od Tamara do vode Meribe u Kadesu, duž potoka do velikog mora. I to je južna strana prema jugu“.
Kadeš-Barna je od najranije istorije, naseljena, jer je bila veoma prometna raskrsnica karavanskih puteva. Ona je granica Faranske pustinje i zemlje koju su naselili Edomci. Okolina Kades-Barne se naziva i pustinja Sin, ali ona je, ustvari, deo Faranske pustinje.
Četvrta knjiga Mojsijeva, gl. 20, 1;
„I sinovi Izraelovi, sav zbor njihov, dođoše u pustinju Sinsku prvog meseca, i stade narod u Kadesu; i onde umrije Marija, i bi pogrebena onde“.
Faranska pustinja je brdovita visoravan, s izrazitim uzvišenjima - vrhovima. Prosećna visina Faranske pustinje je između 600 m i 750 m nadmorske visine, što joj daje odlike planinske oblasti. Ova pustinja se sada zove: Bedinet et Tih – pustinja usamljenosti.
Dakle, teritorija Madijanca, bila je Mojsiju veoma poznata, jer je na njoj proveo veliki deo svoga života (istočno i zapadno od Akabskog zaliva). Kad je reč o planini Džabel Musa, treba znati da ispod nje nema doline – bar ne onakve kakvu opisuje Biblija i na jugu Sinajskog poluostrva nema vulkana o kom govori Mojsije.
Logor u Rafidimu koji je bio nadomak zavičaja Mojsijevog tasta i u njegovom imenu je – prostranstvo. („Nedaleko od Rafidima, gde su se Izraelci bili ulogorili, nalazi se zavičaj Jetra, Mojsijevog tasta.“ PP 300). Jedanaest dana hoda od Horeba do Kades-Barne (koja je na granici Faranske pustinje i Jude) ukazali su mi gde da tražim Mojsijev prolaz.
Najprirodniji je zaključak da je Mojsije vodio narod u predele koje dobro poznaje - Akabski zaliv i u blizini zemlje koja mu je obećana. Nema ni najmanj razloga poverovati da se Mojsije uputio na jug Sinajskog poluostrva. Planina Džabel Musa je na jugu Sinaja i da je tu Mojsije stigao, kao što se to danas tumači, on bi opet morao da se vraća na sever Sinajskog poluostrva, jer je Sinajski južni deo opasan neprolaznim morem – s istočne, zapadne i južne strane. Ima još jedan razlog da odbacimo mogućnost da je Rafidim bio na jugu Sinaja. S obzirom da Rafidim sadrži pojam o velikom prostranstvu, malo je verovatno da bi taj pojam sadržalo geografsko ime na skučenom donjem delu Poluostrva. Logičnije je da takav pojam sadrži geografska tačka na severo-istoku, gde se naslanja ogromna zemlja najvećeg poluostrva na svetu – Arapskog poluostrva.
Sada kada imamo ove činjenice da je gora Zakona u planinama Seir, i da je Mojsije narod vodio u predele svoga tasta – Akabski zaliv, počećemo sa analizom Mojsijevog izlaska.
Pre nego što će Mojsije krenuti s narodom iz Egipta, Venera je izazvala strah i haos među stanovništvom Egipta. Napravićemo kratak pregled zbivanja u Egiptu, koje je izazvala kometa – Venera.
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 7, 21; gl. 8, 13 i 14; gl. 9, 9 i 24 i 25 i 31; gl. 10, 19 i 22;
„I pomreše ribe što behu u reci, i usmrde se reka tako da ne mogahu Egipćani piti vodu iz reke, i beše krv po svoj zemlji Egipatskoj“.
„A Gospod učini po reči Mojsijevoj; i pocrkaše žabe, i oprostiše ih se kuće i sela i polje“.
„I na gomile ih grtahu, da je smrdela zemlja“.
„I postaće prah po svoj zemlji Egipatskoj, a od njega će postati kraste pune gnoja i na ljudima i na stoci po svoj zemlji Egipatskoj“.
„A beše grad i oganj smešen s gradom silan veoma, kakoga ne beše u svoj zemlji Egipatskoj od kako je ljudi u njoj“.
„I pobi grad po svoj zemlji Egipatskoj što god beše u polju od čoveka do živinčeta; i sve bilje u polju potr grad, i sva drveta u polju polomi“.
„I propade lan i ječam, jer ječam beše klasao, a lan se glavičao“.
„Okrenu Gospod vetar od zapada vrlo jak, koji uze skakavce i baci ih u crveno more, i ne osta ni jedan skakavac u zemlji Egipatskoj“.
„Mojsije pruži ruku svoju k nebu, i posta gusta tama po svoj zemlji Egipatskoj za tri dana“.
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 11, 30 i 35 i 36 i 37 i 38; gl. 13, 20 i 21;
„Tada usta Faraon one noći, a i sve sluge njegove, i svi Egipćani, i bi vika velika u Egiptu, jer ne beše kuće u kojoj ne bi mrtvaca“.
„I učiniše sinovi Izraelovi po zapovesti Mojsijevoj, i zaiskaše u Egipćana nakita srebrenih i naktia zlatnih i haljina“.
„I Gospod učini, te narod nađe ljubav u Egipćana, te im dadoše; tako opleniše Egipćane“.
„I otidoše sinovi Izraelovi iz Ramesa u Sokot, oko šest stotina hiljada pešaka, samih ljudi, osim dece“.
„I drugih ljudi mnogo otide s nijma, i stoke sitne i krupne vrlo mnogo“.
„Tako otišavši iz Sokota stadoše u oko u Etamu, na kraj pustinje“.
„A Gospod iđaše pred njima danju i noću u stupu od oblaka vodeći ih putem, a noću u stupu od ognja svetleći im, da bi putovali i danju i noću“.
Etam je i pustinja Sur, nalazi se severoistočno od teritorija Egipta. Sur – znaći zid. Ime je dobila verovatno po zidu koji se protezao od Sredozemnog mora do Sueckog zaliva. Egipćani su podigli ovaj zid da bi se zaštitili od prodora nomada lutalica, gonjenih glađu. Prelazili su u bogatu dolinu Nila. Između Kadeša i pustinje Sura i Avram je jednom podigao svoje šatore.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 20, 1;
„Avram otide odande na jug, i stani se između Kadesa i Sura; i življaše kao došljak u Gerari“.
Preko Hebrona, pustinje Bersabejske, Kadeša i pustinje Sur, prema Akabskom zalivu i Arabiji, vodio je stari karavanski put, kojeg je Mojsije morao dobro poznavati. Karavanski put se u Arabiji spajao s putem koji je vodio sa severa od Palmire do juga u Meki. Ovaj karavanski put preko Hebrona, Judejskih klisura, Bersabeje i Kadeša, verovatno je bio aktivan u doba kada je reka Fison – sada Jordan imala tok do Akabskog zaliva, u koji se ulivala, izlazeći iz klisure Vadi-Vatir. Ovaj tok je reka Jordan (Fison) imala do pada asteroida 2047. godine od stvaranja sveta. Tada je uništena Sodoma i Gomora i formirano Mrtvo more u kome se uliva reka Jordan. Njeno nekadašnje ušće je sada Noeba - jedno peskovito poluostrvo. Na tom mestu, Akabski zaliv je širok oko 8 km i preko njega, prema Arabiji, pruža se plići deo morskog dna u dimenzijama korita jedne reke. To je korito pretpotopne reke Fison. Pre Potopa je Fison izvirući iz Edena tekla tim predelom, kroz Arabiju, ulivajući se u Indiski okean. O Mojsijevom putu ka Obećanoj Zemlji, Biblija ostavlja sledeći zapis:
Četvrta knjiga Mojsijeva, gl. 23, 7 i 8;
„A iz Etama otišavši saviše k Fihahirotu, koji je prema Belsefonu i stadoše u oku pred Magdalom“.
„A od Fihahirota otišavši pređoše preko mora u pustinju, i išavši tri dni preko pustinje Etama stadoše u oko u Mari“.
Iz ovog teksta zaključujemo da iz pustinje Etam – Sur nisu išli na jug Sinajskog poluostrva već su skrenuli k Fihahirotu – Akabskom zalivu, koji je prema Belsefonu – što znači: Bal severa. Prema Akabskom zalivu su išli suvim koritom nekadašnje reke Fison, koja kroz klisuru Vadi-Vatir izlazi na Noebu poluostrvo – nekadašnje ušće reke Fison. Iz klisure Vadi-Vatir, mora da postoji mesto iz kojeg se izlazi prema severu Akabskog zaliva, i spaja s karavanskim putem Palmira – Meka i za koji je Mojsije znao. Problem je nastao, jer su im Egipćani ovde bili za petama. Bila je tada mrkla noć. Mojsije izmiče s narodom. Ne uspeva da izađe iz klisure prema severu. Zato se kreće klisurom Vadi-Vatir i izlaze pravo na ušće Noeba, odakle više nije bilo suvozemnog puta. U tom trenutku, Venera je sve više prilazila našoj planeti. Tu noć je bila i najbliža. Videli smo kako je Venera, izazvala pomor živih bića, a u ovom momentu je pomogla Jevrejima. Zahvaljujući njoj, izraelski narod je prešao zaliv, na mestu između Noebe i Arapskog poluostrva. Evo kako nam ovaj trenutak opisuje Biblija:
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 14, 19 i 20 i 21,
„I podiže se anđeo Gospodov, koji iđaše pred vojskom Izraelskom, i otide im za leđa; i podiže se stup od oblaka ispred njih, i stade im s leđa“.
„I došav među vojsku Egipatsku i vojsku Izraelsku beše onijem oblak mračan a ovijem svetlaše po noći, te ne pristupiše jedni drugima celu noć“.
„I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod uzbi more vetrom istočnim, koji duvaše celu noć, i osući more, i voda se rastupi“.
Mojsije razdvaja vodu
J. Laland je izračunao da bi kometa, čija je glava veličine Zemlje - na udaljenosti od 13290 lius, odnosno četiri prečnika naše planete, podigla vode okeana u vidu plimne visine 2000 toises, odnosno oko četiri kilometara. Pošto se svi delovi naše planete okreću istom ugaonom brzinom u normalnim uslovima, treba znati da bi u slučaju prilaska komete (veličine Venere) i dodirivanja njihovih atmosfera, došlo do poremećaja ugaone brzine onih delova koji nisu u čvrstom stanju (voda i vazduh). Iz Noebe, prema Arapskom poluostrvu, teren kroz more u razmerama korita jedne reke, viši je od ostalog morskog dna. Prilazom Venere, vode su se podižući u vis, prvo, povukle u dublje delove morskog dna, pa je nekadašnje korito reke Fison, u celoj dužini prema Arabiji, ostalo suvo.
Ovakvu sliku, nesumnjivo, sugeriše i Biblija:
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 14, 22 i 27;
„I prođoše sinovi Izraelovi posred mora suhim, i voda im stajaše kao zid s desne i s leve strane“.
„ I Mojsije pruži ruku svoju na More, i dođe opet more na silu svoju pred zoru, a Egipćani nagoše bežati prema moru;“.
Pošto je dužina kroz more na ovom delu oko 8 kilometara, Jevreji su imali vremena da ga preko noći prođu. Venera se ujutro udaljila od naše planete, pa se morska voda opet vratila u svoje staro korito. Prema Herodotu, završni čin borbe između Zevsa i Tfona odigrao se na Serbonskom jezeru. Kaže se: Tifon leži na dnu Serbonskog jezera. Kada je Venera prišla našoj planeti, usled Zemljine privlačnosti, Veneri su se spleli rep i glava. Zbog Zemljine gravitacije iz Venerinog repa su počeli da padaju komadi stena. To se dogodilo iznad Serbonskog jezera u Siriji. Sa Zemlje je to izgledalo kao da je velika kugla pobedila zmaja i bacila ga u jezero. Mojsije je ovu borbu figurativno vezao za faraona, što je u nauci dovelo do zabune. Uglavnom su naučnici ovo bukvalno shvatili i očekivali da faraon Merneptah, za kog su mnogi teolozi vezivali Mojsija, ne bude pronađen u grobnici. Kada je njegovo telo pronađeno, istoričari su Mojsijev prolaz kroz more potpuno odbacili.
Ovakav prilaz Venere našoj planeti, dogodio se i 52 godine kasnije. Tada se voda reke Jordan skupila na gomilu, i korito ostalo suvo. Biblija i ovo spominje:
Knjiga Jozu Nunova, gl. 3, 16 i 17,
„Ustavi se voda što tecijaše ozgo, i stade u jednu gomilu vrlo na daleko, od grada Adoma, koji je kraj Sartana; a što tecijaše dolje u more kraj polja, more slano, oteče sa svijem; i narod prelažaše prema Jerihu“.
„A svećenici koji nošahu kovčeg zaveta Gospodova stajahu usred Jordana tvrdo, i sav Izrael iđaše po suhu, dokle sav narod ne pređe preko Jordana“.
Ovo je, i period kada naša planeta dobija smer od zapada na istok, što čini i danas, pa Sunce izlazi na istoku a zalazi na zapadu. Rabini ga beleže, kao razdoblje – Tevel. Biblija donosi:
Knjiga Jozue Nunova, gl. 10, 13;
„I stade sunce i ustavi se mesec, dokle se ne osveti narod neprijateljima svojim. Ne piše li to u knjizi istinitoga? I stade sunce nasred neba i ne naže k zapadu skoro za cio dan“.
Sve ovo pišem, da bismo odredili mesto gde su, i kako, Jevreji prošli „kroz more“. Zaključili smo da je to učinjeno kroz Akabski zaliv do Arapskog poluostrva. To je omogućila Venera, i zato je ona Jevrejima – Knez Mihajlo (što znači ko je kao Bog).
Pošto vidimo da su Jevreji prešli na Arapsko poluostrvo, onda bismo morali locirati mesta Mara i Elim nasuprot Noebi - na Arapskom poluostrvu. Na takvo geografsko određenje ovih mesta, upućuje nas i Biblija:
Četvrta knjiga Mojsijeva, gl. 33, 8 i 9 ;
„A od Fihahirota otišavši pređoše preko mora u pustinju, i išavši tri dni preko pustinje Etama stadoše u oko Mari“.
„A iz Mare otišavši, dođoše u Elim, gde beše dvanaest studenaca i sedamdeset palmovih drveta, i onde stadoše u oko“.
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 15, 22 i 23,
„Potom krenu Mojsije sinove Izraelove od mora crvenoga, i pođoše u pustinju Sur; i tri dana išavši po pustinji ne nađoše vode“.
„Odande odoše u Maru, ali ne mogaše piti vodu u Mari, jer beše gorka; otuda se prozva mesto Mara“.
Iz ovog teksta, možemo zaključiti da se u Mojsijevo doba pustinja Etam ili pustinja Sur zvala i pustinja na Arapskom poluostrvu. Ovo je ključno mesto za pogrešno tumačenje Mojsijevog puta i traženja Gore Zakona na Sinajskom poluostrvu, jer pustinja Sur počinje ispod Faranske, koja je na Sinajskom poluostrvu. U ova dva teksta, Biblija to nagoveštava.
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 16, 1;
„Od Elima se podigoše, i sav zbor sinova Izraelovih dođe u pustinju Sin, koja je između Elima i Sinaja, petnaestog dana drugog meseca pošto izađoše iz zemlje Egipatske“.
Pustinja Sin se nalazi na granici Jude, a Kades je glavno mesto pustinje Sin.
Četvrta knjiga Mojsijeva. gl. 34, 3 i 4; Jozua gl. 15, 1 i 3;
„Južni kraj da vam je od pustinje Sina uz među Edomsku, i da vam je južna međa od brega slanog mora na istok;“.
„A ta međa neka se savije od juga k Akrabimu i ide do Sina i neka se pruži od juga preko Kades-Barne, a odtuda nek izide na selo Adar i ide do Azemone“.
„A ovo beše deo sinova Judinijeh po porodicama njihovijem: uz među Edomsku, pustinja Sin k jugu na kraju južne strane;“.
„A otuda ide na jug na brdo Akrabim, prelazi preko sina, i pruža se od juga na Kades-Barnu, i dopire do Ezrona, a odtuda ide na Adar i savija se na Karku“.
Sinaj ili Horeb je mesto davanja Zakona, Mojsiju. Iz gornjeg teksta možemo zaključiti da se Sinaj nalazi između Elima i pustinje Sin.
Peta knjiga Mojsijeva, gl. 1, 19;
„Potom otišavši od Horeba pređošmo svu onu pustinju veliku i strašnum koju vidjeste, idući ka gori Amorejskoj, kao što nam zapovedi Gospodn Bog naš, i dođosmo do Kades-Barne“.
Iz ove glave zaključujemo da su od Horeba išli kroz pustinju Sin do kades-Barne. Elim i Rafidim, moraju biti u blizini Akabskog zaliva i to idući prema severu. Dolinu, koja se proteže od Akabskog zaliva do juga Mrtvog mora i potoka Zareda, zvanu Edomska pustinja, a danas Araba, najviše su naseljavali potomci Jakovljevog brata Ezava. Ova dolina je većim delom godine bez padavina i zato je uglavnom bezvodna i pusta.
Prva glava Mojsijeva, gl. 32, 3; gl. 36, 9 i 19;
„I Jakov posla pred sobom glasnike k Ezavu bratu svojemu u zemlji Seir, krajinu Edomsku“.
„A ovo je pleme Ezava oca Edomcima na planini Seiru“.
„To su sinovi Ezavovi, i to su starešine njihove; a on je Edom“.
Planine u kojim je živeo Edom, nazivaju se Seir, što znači runjav. Sve nas navodi da je i Gora Zakona među ovim planinama, ali nas, u ovom momentu, ona ne zanima, jer smo tragali samo za mestom prolaza i razlogom otvaranja mora pred Mojsijem. Zaključili smo da je to Akabski zaliv a razlog je dolazak Venere u Sunčev sistem. Buduća istraživanja će ljudima omogućiti da otkriju i Goru Zakona – sigurna sam da je negde u planinama Seir.
ZAŠTO SU JEVREJI DOŽIVELI TOLIKO PROGONA?
DA LI JE U PITANJU NEKI NJIHOV VELIKI GREH?
Godinama me mučilo to što su Jevreji tako okrutno proganjani – od Antike do danas. Naučila sam, proučavajući principe života, da su sveprisutni u životu pojedinaca i ljudskih zajednica - uzrok i posledica. Uz ovakav opšti zaključak, nisam mogla da odgonetnem zašto su stari Egipćani tako istrajno jurili za Mojsijem i Izraelcima, kad im je faraon dozvolio da izađu iz Egipta. Mora da je iskrso neki događaj, mislila sam, zbog kojeg je faraon poslao vojsku za Izraelcima. Razmišljala sam o Mojsiju. On je četrdeset godina proveo na dvoru. Zbog princeze Hatšepsut koja ga je posinila, bio je omiljen među carskim dvorjanima. U takvim okolnostima, Mojsije je, za ono vreme, morao imati nejviše moguće obrazovanje. U to doba, stari Egipćani su bili izvanredni astronomi i nećemo preterati ako zaključimo da su njihovi astronomi znali za predstojeći dolazak Venere. To je onda morao znati i Mojsije. Njega je faraon opomenu, da ne izlazi s narodom, jer će se sresti sa zvezdom „Ra“. Moje mišljenje da se sve dogodilo za vreme Tutmesa III, jer je on došao na vlast 1525. godine i vladao do 1491. pre Hrista. Kataklizma se dogodila 1495. godine pre Hrista. Tako obrazovan, Mojsije bi mogao biti autor, u to sam sigurna, svih svojih pet knjiga u Bibliji i knjige o Jobu (ne plaši me što zvanična istorija još ne tvrdi sa sigurnošću ko je autor apokrifne knjige o Mojsijevom uspenju).
Tutmes III
Sudeći po dokumentu poznatom kao Aristejevo pismo, u trećem veku pre. H, Ptolomej Drugi naručuje prevod „Tore“ ili Mojsijevog petoknjižja, sa hebrejskog na grčki jezik, za svoju Aleksandrijsku biblioteku. Visoki sveštenik u Jerusalemu je poslao 72 naučnika, po šest iz svakog plemena, da naprave taj prevod. Naučnici su preveli Petoknižje za sedamdeset i dva dana - u potpunoj izolaciji i svaki od njih je proizveo identičan rukopis. Ovaj prevod je poznat kao Septuaginta (LXX). Čitajući Bibliju i druga istoriska dela, o starim Egipćanima, stekla sam sliku da su oni izgradili društvo gde su se poštovale vrline. To govori i činjenica da su prihvatili Avrama, kasnije Josifa i njegovu braću, u doba najveće gladi. Mojsija je odhranila faraonova ćerka, bio joj je posinak. I na kraju stari Egipćani su već imali svoju tradicionalnu kulturu – možda, i najstariju. Imali su i najbogatiju biblioteku - Aleksandrijsku. Država s takvom kulturom, nema razloga da sumnjamo, morala je biti vodeća i u ostalim granama nauke. Pretpostavila sam da su i u to vreme, kao i danas među velesilama i silama, neka naučna otkrića čuvana kao državna tajna. Tragajući za tajnama staroga sveta, zapazila sam u Bibliji zagonetnu reč. Čini mi se da me ona uputila na mogući uzrok potere za Mojsijem i kasnije kroz stoleća progona Jevreja.
Stari Egipat i celu planetu zadesila je velika kataklizma, dolaskom Venere u Sunčev sistem. Videli smo kakve je posledice imao i stari Egipat. I baš u to vreme, faraon dozvoljava Mojsiju da u miru izađe sa svojim narodom i da narod može poterati svoju stoku. Biblija to voako opisuje:
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 12, 31 i 35 i 36 i 37 i 38;
„I dozva Mojsija i Arona po noći, i reče: ustajte, idite iz naroda mojega i vi i sinovi Izraelovi, i otidite, poslužite Gospodu, kao što govoriste“.
„I učiniše sinovi po zapovesti Mojsijevoj, i zaiskaše u Egipćana nakita srebrenih i nakita zlatnijeh i haljina“.
„I Gospod učini, te narod nađe ljubav u Egipćana, te im dadoše; tako opljenjiše Egipćane“.
„I otidoše sinovi Izraelovi iz Ramzesa u Sokot, oko šest stotina hiljada pešaka, samih ljudi, osim dece“.
„I drugih ljudi mnogo otide s njima, i stoke sitne i krupne vrlo mnogo“.
Reč koja me je podstakla na razmišljanje je „opljeniše“. Stari Egipćani se humano ponesoše prema Izraelcima (Jevrejima) – dadoše im i zlata, i srebra, i haljina, i s ljubavlju ih ispratiše. A Izraelci, piše u Bibliji, opleniše stare Egipćane! Zamislimo kataklizmu koja je zadesila i stari Egipat. Narod koji ostaje bez ičega za preživljavanje, jer je Venera uništila i letinu u ravnicama oko Nila. Kada su se stari Egipćani pribrali i zakopali svoje mrtve, verovatno su utvrdili rezultate te izraelske plijenidbe svoje države i zato su pokrenuli poteru za Izraelcima.
Ako je plenidba učinjena, onda nema spora da je organizovana od strane Mojsija. Odrastao je na dvoru kao posinak faraonove ćerke Hatšepsut, pa je morao znati gde je odloženo zlato i ostale dragocenosti, a znao je i gde su naučni radovi, knjige, dokumenta... Kakav tehnološki uspon je tada stari Egipat dosegao, može se samo pretpostaviti. Naročito kad se zna da su se naučnici složili s činjenicom da je Aleksandrijska biblioteka bila osvetljena električnom energijom. Znači, stari Egipćani su znali da konstruišu generator – za proizvodnju električne energije ili da do struje dođu hemiskim putem, kako to neki od današnjih naučnika objašnjavaju.
Kada je reč o kulturnom i tehnološkom razvoju u starom Egiptu, treba imati u vidu da je i deset Božijih zapovesti najbolji pokazatelj o izgrađenosti moralnih normi egipatskog društva. Sigurno je da se ovim moralnim normama koristio i Mojsije, jer je u njihovom duhu i vaspitavan na dvoru. Mojsije na Gori Zakona, dobija deset zapovesti, a one su praiskonski moralni zakon u čoveku, kog se treba svako pridržavati, ukoliko hoće - mir i radost u srcu u ovoj našoj trećoj dimenziji. Sledi u Bibliji:
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 24, 18;
„I Mojsije uđe usred oblaka, i pope se na goru; i osta Mojsije na gori četrdeset dana i četrdeset noći“.
Povratkom sa Gore, Mojsije, pored Zakona dobija i druga pravila. Naprimer, kako da napravi kovčeg od svedočanstva:
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 25, 40;
“I gledaj , te načini sve ovo po slici koja ti je pokazana na gori“.
Iz ovog kazivanja, možemo zaključiti da je Mojsije imao neke tehnološke planove – donesene iz egipatskih arhiva. U Drugoj knjizi Mojsijevoj, gl. 25, svaki inženjer će videti da je u pitanju generator za struju. U daljem tekstu Biblije:
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 31, 2 i 3 i 4 i 5 i 6 i 7;
„I reče Gospod Mojsiju govoreći: Gle, pozvah po imenu Bezeleela sina Urije Hurova od plemena Judina“.
„I napunih ga duha svetoga, mudrosti i razuma i znanja i svake veštine“.
„Da vešto izmišlja kako se što može načiniti od zlata i od srebra i od medi“.
„Da umije rezati kamenje i ukivati, da umije tesati drvo, i svaki posao raditi“.
„I evo udružih s njim Olijaba sina Ahizamehova od plemena Danova, i svakomu vještom čoveku u srcu dadoh vještinu da izrade sve što sam ti zapovedio“.
„Šator od sastanaka, i kovčeg za svedočanstvo i zaklopac na nj, i sve sprave u šatoru“.
Iz ovog kazivanja, zaključujemo da je Mojsije imao mudre ljude, koji su znali po planu sve da naprave. Verovatno su bili Cineji, jer su oni, poznati kovači.
Molim, da se ovaj tekst o Mojsiju ne shvati kao antisemitski, jer moj cilj je spašavanje ljudi, a ne osuđivanje. To što su uradili Mojsije i tadašnji Jevreji, koji su živeli u starom Egiptu (plijenidba), možda se može pravdati. Potpunu istinu ne znamo, ali možemo biti sigurni da je Mojsije bio revoltiran na stare Egipćane. Znamo da je morao da beži iz zemlje koju je shvatao kao otadžbinu. U njoj je rođen i u njoj su živeli ostali članovi porodice. Možda je godinama pripreman za naslednika prestola, a onda mu je to oduzeto. A Jevreji koji su živeli, do tada, u starom Egiptu, verovatno, nisu bili zadovoljni svojim položajem i odnosom starih Egipćana. Posle smrti faraona Tutmosa II, Mojsije pokušava da se vrati u Egipat i Biblija to beleži ovako:
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 2, 23; gl. 4, 24 i 25;
„A posle mnogo vremena umrije car Egipatski; i uzdisahu od nevolje sinovi Izraelovi vikahu; i vika njihova radi nevolje dođe do Boga“.
„I kad biješe na putu u gostionici, dođe knjemu Gospod i šćaše da ga ubije“.
„ A Sefora uz oštar nož, i obreza sina svojega, i okrajak baci k nogama njegovim govoreći: ti si mi krvav zaručnik“.
Iz ovih glava možemo zaključiti da je Mojsije pokušao posle smrti Tutmosa II, da se vrati u Egipat i preuzme presto, ali su i tada sveštenici bili obavešteni o njegovoj nameri i organizovali da ga ubiju u Gostioni. Da se to dogodilo posle deset godina od njegovog begstva iz Egipta možemo zaključiti po njegovom malom sinu kog obrezuje Sefora. To je bila 1525. godina pre Hrista, godina ispunjenja 4oo godina robovanja koliko je Bog rekao Avramu i naravno godina očekivane komete. Kometa nije stigla na vreme, a vlast je uzeo Tutmos III, vanbračni sin Tutmosa II i vladao još trideset godina do dolaska komete. On je faraon koji je vodio poznatu bitku kod Megida i pokorio mnoge gradove Palestine.
Tutmes II
Mnogo je još tu nedoumica, ali ostajem pri zaključku da svakoj posledici predhodi uzrok, pa taj prirodni (ili Božiji) zakon vlada i u odnosu na ljudsku zajednicu, pa i naciju. U tom smislu, da ponovim – da me neko ne optuži za antisemitizam, slično Jevrejima prolaze i Srbi. Pogledaj mo samo predhodna stoleća. Srbi su u Krajini branili mađarske i nemačke zemlje od Turaka, a onda su Mađari i Nemci, tako genocidno, krenuli protiv srpskog naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu i tako okrutno se poneli prema Srbima u vreme razbijanja Jugoslavije, od 1990. do 1999. godine. I kod Srba je na delu zakon uzroka i posledice, a zajedničko i za Jevreje i za Srbe se kaže da su nebeski narod (što je opet neki učinak tog zakona kod oba naroda). Dr. Jovan Deretić u „Serbi – Nova Vulgata“, kaže: „Filistini su Palestini odnosno Pelasti ili Peloni. Prema tome Filistini su Pelazgi. Grci su prvi Srbe nazvali Pelazgima ili Karima, kao što to čini Tukidid“. Ako Srbi potiču od Filisteja, onda imamo odgovor zašto su i Srbi, kao Jevreji nebeski narod. Biblija nam poručuje da je Filistejski car Abimeleh, položio zakletvu s Izakom sinom Avramovim, a ocem Jakovljevim (Izrailjom, od kog potiče i Mojsije). Mesto zakletve Izak je nazvao – Sabeja (Sa(r)beja) i od tada je to – Barsabeja. To se dogodilo oko 2128. godine od stvaranja sveta ili 1872. godine pre Hrista.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 26, 26 i 28 i 31 i 33;
„I dođe knjemu Abimeleh iz Gerare s Ohozatom prijateljem svojim i s Fikolom vovjodom svojim“.
„ A oni rekoše: vedjesmo da je Gospod s tobom, pa rekosmo: neka bude zakletva između nas, između nas i tebe; hajde da uhvatimo veru s tobom:“.
„A sutradan ustavši rano, zakleše se jedan drugome, i otpusti ih Izak i otidoše od njega s mirom“.
„I nazva ga Sabeja; otuda se zove grad Bersabeja do današnjeg dana“.
Ljudi nalaze za mnoge grehove opravdanje ali ima nešto u čoveku što je nezavisno od njegove volje – nešto što bi se moglo nazvati princip. Po tom principu, bitiše nešto što je iznad volje i intelekta čoveka – uzrok i posledica, gde se nepoznaje opravdanje. To je u „Atomu života“ – „Božanstvu“. Nosi ga svako od nas i u njemu ostaje zapis našeg življenja - postupka u životu. U njemu je program za naš život, isto kao što je DNK, program za telo. Smrti nema, nego samo obnavljanje „Atoma života“ i naša tela su mu hramovi. Tako, mi idemo iz tela u telo, objedinjavajući unutrašnje kvalitete. Tim unutrašnjim kvalitetima se, vremenom življena, gradi savršrni Um, a On je jedini put za Vaznesenje.
Kada Molekularna biologija naučno dotakne „Atom života“, onda ćemo videti kroz koja tela je prolazio Atom, koji je u današnjem našem telu. Po njemu će se videti kakav smo program (sudbinu) gradili. Tada će i psihologija dobiti odgovor za svoje rascepljene ličnosti, jer to rascepljenje, takođe, potiče iz Atoma, u kom je, dotično telo, ostavilo dominantan zapis. Program (sudbinu) u „Atomu života“ sami gradimo - svojim postupcima. Narodni genije je, već, izrazio istinu o „Atomu života“. Setimo se narodne izreke: „Svako je kovač svoje sreće“. „Koliko ljudi, toliko čudi“, „Ne činite drugima ono što ne želite da se vama čini“.
I tako, naša sadašnjost, zavisi od naše prošlosti, a mirna budućnost od naše sadašnjosti. Naše postupanje je akcija na formiranje programa u Božanstvu, a naš današnji život je reakcija na te postupake. Svaki naš postupak u životu, izgovorena rečenica i misao su vidovi energije, koji zapisuju po tom Atomu u nama, poput pisanja prutićem po vlažnoj glini.
Moramo da shvatimo da Bog nikoga ne kažnjava, niti ga nagrađuje. Upravo, naša sloboda se sastoji u tome da sami sebe kažnjavamo i nagrađujemo – svojim postupcima. Bog je osnovni sastojak svega živog i neživog i u svemu neposredno učestvuje. Za njega su i Jevreji i stari Egipćani, i svako od nas, i sve ptice, i svi živi stvorovi potpuno isto, jer u njemu vlada princip - isti za sve. Deset godina sam provela okružena životinjama, biljkama - tražeći suštinu života i smrti. Shvatila sam, da je priroda, Božija kreacija i da samo u njoj možemo naći prave odgovore. U dvadesetoj godini života, imala sam jaku glavobolju i ležala sam u jednoj prostoriji u Beogradu. U jednom trenutku, glavobolja je prestala i čula sam, samo jasan rad motora traktora, kao da stojim pored njega. Nije mi bilo jasno odakle sada taj ton traktora, kada se u prostoriji u kojoj sam ležala nisu čuli ni automobili s ulice. Kasnije, kroz život čitajući Frojda i Junga, shvatila sam da naš mozak, sve što se dešava u našem životu, jednostavno snima. Zvuk traktora, koji sam čula je snimak mog boravka u selu kod dede i babe.
Božanstvo ne bi bilo Božanstvo, da za svaki problem nema prava rešenja. Za brisanje negativnog programa u „Atomu života“ je pokajanje. Iskreno pokajanje, s bolom u srcu za loše delo koje smo učinili je naša akcija svesnog, na program u Atomu i vraća nam se kao reakcija (oproštaj) i brisanje lošeg zapisa. Svako od nas, zna duboko u sebi, da je zlato – prokletstvo. Možda su tela dobila ovakvo viđenje zlata iz „Atoma života“ koja su ponela taj zapis, onda kada su Jevreji oplenili stare Egipćane i unesrećili onoliko ljudi i dece. Da li ti „Atomi života“ uvek prate samo tela Jevreja ili su možda i u meni ili Vama, koji nismo u ovom životu Jevreji – ne možemo znati. Zato ne osuđujmo, nego se pokajmo iskreno u srcu tadašnjim starim Egipćanima za jad koji smo im napravili. Možda nemate sreće u životu, jer u Vašem Atomu stoji zapis da ste oplenili stare Egipćane. Šta se dešava u „Atomu života“ kada postupamo pozitivno, a šta ako postupamo negativno, opisala sam u knjizi „Eva od jabuke do zvezda“. Pisala sam i o kataklizmi koja nam je na pragu i zato je ovo vreme Istine i pokajanja.
M.M. SLAVICA ŠETINA
