SENDVIČARI,
ILI...
Vidim
napade sa svih strana na starije ljude, koji za dnevnicu i sendvič, špartaju u
iznajmljenim autobusima, širom Srbije, i aplaudiraju vođi.
Zbog
njih, svi upiru prstom u starije osobe nazivajući ih raznoraznim imenima.
A
ti, koji upiru prstom u njih, su njihova deca, unuci, praunuci.
Upiru
prstom u njih, isti oni koji su ih doveli u takvu situaciju.
To
su ljudi, koji su se sklanjali od sukoba, a podmetali su leđa, gde god je
trebalo za svoju porodicu i prijatelje.
To
su ljudi koji su radili i izgrađivali ovu državu, školovali decu, unuke...
To
su oni koji su davali sve da im deca uspeju u životu.
Prodavali
su i poslednje parče zemlje, marvu iz štale, da bi obezbedili školovanje i
budućnost svojoj deci.
Kojoj
i kakvoj deci?
Deci,
koja su odlazila na fakultete i i iživljvala se, studirala godinama, da bi na
kraju, na pušing i lizing, dobijala diplome.
Deci,
koja su ulazila u stranke i podržavala vođu za dobra radna mesta.
Deci,
koja su, ne misleći o svojim roditeljima, terala svoje roditelje u penzije, ili
ih ostavljala bez posla.
Deci,
koja nikada nisu poželela da se vrate na svoja ognjišta.
Deci,
koja ih sada naziva sendvičarima, krezubima, itditd.
Jesu
ti stari krivi, jer da su uzeli motku u ruke i izlupali takvu decu, danas ne bi
bili sendvičari, ne bi bili bez posla, imali bi svoje njive i okućnice, i
stanove... ali sažaljivost srbska ih ubi...
Da
su poput zapadnjaka, izbacivali decu van, sa osamnaest godina, bilo bi sve
drugačije...
I
zato, razmislite svi vi, kada kažete : sendvičar, jer vi ste najveći krivci što
je situacija takva.
p.s.
nisu svi isti, ni stari ni mladi, ali mnogi će da se pronađu ovde
