Majkl
Sen-Pjer je spustio Stejnerov noćni optički uređaj preko levog oka,
popustio stisak na konopcu, i nastavio spuštanje. Zatamnjena uličica,
sada u zelenoj nijansi, bila je njegovo mesto za spuštanje. Bio je
oprezan, nije gledao prema jarkim gradskim svetlima u daljini; u ovoj
fazi svog života nije smeo da rizikuje da izgubi vid. Uličica dole se
jasno videla. Osim nekoliko vreća sa đubretom i nekoliko pacova koji su
se šunjali okolo, ulica je bila pusta. Na trideset metara odatle nalazio
se tri metra visok granitni zid koji će ga odvesti u noćnu bezbednost
Centralnog parka. Ostao je u senkama zgrada oko njega, srećan što ga
prikrivaju. Nije se brinuo da će biti uhvaćen, teži deo je već bio
završen, a ovaj ćošak sveta je sada bio pust.
Bio je
dvadeset metara od mesta spuštanja kada je levim okom – na kome se
nalazio optički uređaj – letimično spazio telo. Mekano, golo, telo.
Nalazilo se u obližnjoj zgradi, na petom spratu. Zatamnjena, napuštena
zgrada podignuta je malo dalje od Pete avenije. Zakleo bi se da je mogao
da razazna dojku. Skrenuo je pogled, nikad nije bio voajer. Ali to je
bio prijatan prizor. Skoro nadohvat ruke. Nikada ovako nešto ne bi video
da nije bilo noćnog optičkog uređaja. Ipak, nije bio zabrinut, ona nije
mogla da ga vidi; Majkl je bio siguran u to.
Nastavio je spuštanje u toploj i vlažnoj noći.
