Ово
је ћирилица из 1708. Године.
Када
се упореде сва ова писма види се да су иста или слична.
Иста
су она која су писана „ћирилицом“ односно „словом“ и потичу са простора Србије.
Шта
о Коптима каже „википедија“:
Копти је израз који се
користи за вјернике Коптска
православна црква у Египту. Иако постоје различите
коптске заједнице и традиције у свијету, тај се израз користи углавном за
Египат, а понекад се гледају и као засебна етничка група. Разлог је првенствено
у томе што су египатски Копти по свом поријеклу и обичајима нешто ближи древним Египћанима
од осталих Египћана који су с временом били прихватили ислам и арапску културу.
Копти су након арапског освајања Египта
године 641.
дуго времена били грађани другог реда. Тек су под владавином реформаторски
настројеног Мухаммада
Алија по правима изједначени с муслиманима.
Копти имају властити коптски језик,
али он служи искључиво у литургијске сврхе, мада га и тамо потискује арапски језик
кога су Копти одавно прихватили у свакодневном животу.Сматра се да у Египту
зиви око 8 000 000 Копта сто цини 10% популације.
Коптски језик
(ИСО 639-3: цоп),
једини члан египатске
породице језика, поријеклом од староегипатског,
којим су се служили Копти, потомци старих Египћана који
нису хтјели прихватити језик и вјеру арапских освајача.
У
Египту
се, почевши од 4. вијека, а посебно од друге половице В
стољећа, након што се учврстио монофизитизам, почела развијати хришћанска литература на коптском
језику. Језик се од времена фараона развијао, а писмо којим се биљежио у
кршћанско доба створено је адаптацијом грчког алфабета.[1]
Коптски
језик имао је шест дијалеката, који негдје до 16. стољећа, нестају један за
другим продором муслиманских Арапа, који су им наметнули арапски језик. Од шест
коптских нарјечја четири су се говорила у Горњем а два у Доњем Египту.
Најзначајнија су сахидијско (Горњи Египат) и бохаиријско (Доњи
Египат).
Најпознатији су пријеводи Иванова еванђеља и Дјела апостолских написана на
асјутском дијалекту. Данас је бохаирски дијалект, литургијски језик египатских кршћана монофизита.
Коптски
језик потекао је из старог египатског
језика те се, приликом изучавања, на темељу њега могао реконструирати стољећима
заборављен језик хијероглифских споменика.
Ранохришћанска коптска
литература је важна, осим осталога, и због старих пријевода отачких списа, а од
20. вијека
посебно због изучавања гностичке литературе (види Књижница
Наг Хамади). Египат земља папyроса, ту је терен гдје
се често збивају нова откривања старих рукописа.[1]
Коптска православна црква је древна црква египатских хришћана, са седиштем у Александрији. И дан данас представља највећу
цркву Египта која окупља око 90% египатских хришћана.[1]
Припада породици древноисточних цркава, које су постале засебно црквено
тело након Халкедонског сабора 451. године, када су заузеле
друкчије христолошке позиције у односу на мелкитске[2] цркве Рима и Цариграда. Због тога је присталице
халкедонске доктрине (које Копти сматрају дуофизитима) називају монофизитском црквом, иако Коптска црква одбацује монофизитизам у
том значењу.
Према
предању, цркву
египатских хришћана је основао апостол Марко
у Александрији, средином 1.
века (око 42.
године).[4]
Због апостолског порекла, поглавар ове цркве носи титулу „папа Александрије и патријарх престола Светога
Марка“.
Током 3. и 4. века у оквиру коптске
цркве је дошло до настанка хришћанског монаштва. Зачетници или оци монаштва су свети
Антоније
Велики, преподобни
Павле Тивејски, свети Пахомије
и Ава
Амун у нитријској пустињи. Из Епипта се монаштво брзо
проширило у Палестину, Сирију, Месопотамију, Малу Азију и даље у Италију. Током
историје хришћанства, коптско монаштво је играло велику улогу.
Александријски патријарх Диоскор 2 је подржао
монофизитску
христолошку позицију на Сабору у Халкидону (451) и одвојио се од мелкитске групе (мелкит
значи „царев припадник“), формиране од православних Грка који су прихватили халкидонски догмат. Иако
се 520.
године покушало поновно сједињење ове групе са умереним монофизитством око
Севера Антиохијског (512-538), од 542. године Копти се, највише благодарећи
утицају Јакова Барадаја, епископа
Едесе (541-578), организују аутономно као антихалкидонска групација.
Временом се Коптска црква коначно одцепила
како од Рима
тако и од Византије,
а арапско освајање 642.
године фаворизовало је ту аутономију.
Коптска уметност
обухвата уметност хришћанских старих Египћана
који су углавном живели на бреговима реке Нила и говорили коптским језиком који је данас
очуван само у оквиру Коптске
цркве и говори се арапским језиком од 17. века.
Ова уметност се развијала под утицајем позне
античке уметности, грчке
и хеленистичке уметности која је долазила из Александрије све до 3. века. У
почетку је била повезена са паганским а касније и хришћанским религијама. У
најстарије налазе се рачунају разне надгробне стеле које се датирају у 268.
- 340.
године са мотивима из хришћанства
као симболи рибе. Рељефи су плитки. Мотиви на стелама су схеметизовани и
митолошки мотиви.
Највећи процват коптске уметности датира се у
године 6.
- 8. века.
Ова уметност познаје рад са иконама
у техници енкаустике
и темпере
као и радове са тканинама које се до 8. века раде у све јачем и
богатијем колориту.
Ова уметност је утицала на уметност
хришћанства у Нубији,
Етиопији
и другим земљама афричког
континента.
Евидентно
је да су коптско и винчанско, односно србско писмо иста слова и да су некада
били исти народ – Срби.
Кажу
да је Томино тј Раданово јеванђеље писано коптским писмом? Коптско писмо је србско писмо.
Променом
назива желе да сакрију истину о стварним дешавањима и месту дешавања распећа.
Да
је „вичанско“ писмо најстарије писмо на свету и да светска цивилизација потиче
са србских простора, доказао је Радивоје Пешић.
Чак
није хтео ни да својата то писмо, него му је дао име по месту где је први пут
пронађено – Винча.
Западњаци
се труде да и то промене јер су га назвали „подунавским“.
На
територији Србије су пронађени многи остаци те прве цивилизације, зато је
Србија била изложена, са србским народом, разним тортурама са запада.
Уместо
да запад, прихвати то богатство културе, које се налази на тлу Европе, они су
због сујете, уништавали Србију и србски народ.
Историја
човечанства је историја Срба.
Покушавају
да је негирају, али им не полази за руком.
То
се види и по њиховом писању о Коптима, где их називају наследницима египћана, а
египћани никада нису постојали, јер су на тлу северне Африке живели Срби.
Могу
они да пишу шта хоће, јер папир трпи све, али необориве чињенице, као што је
писмо, их демантују и говоре да су Срби најстарији и најцивилизованији народ
света.
С лово
Р
еч
Б ога
У
нашем имену СРБ је све сачувано.
Срби
су Божији изабрани народ.
