ТРАДИЦИЈА, ОБИЧАЈИ, КУЛТУРА, ВЕРА
Традиција је скуп материјалних, техничких и духовних знања и достигнућа,
вредности и образаца понашања. Одржава се усменим преношењем на којем
почива континуитет и идентитет једне културе.
Српски народни обичаји потичу из давних времена и у складу су са старим
веровањима Срба , који су опстали до данас . Народне обичаје често прате
разне тајанствене и мистичне радње које народ чини у разним приликама и из
разних побуда , верујући да ће му то некако помоћи и користити .
Намена народних обичаја је различита и може бити :
• да се заштити здравље укућана ,
• да се сачува и повећа пород и имовина ,
• да пада киша и да се натопе жедна поља ,
• да се сузбију и разбију градоносни облаци .
• да се придобије особа која се воли ,
• да се излачи болесник ,
• да се напакости некоме , итд
Има пуно народних обичаја : за сваку радњу , сваки догађај , сваки одмор ,
сваку прилику и неприлику . Обичаји су се у народу доста множио , мењали и
допуњавали .
Култура се односи на целокупно друштвено наслеђе неке групе људи, то јест
на научене обрасце мишљења, осећања и деловања неке групе, заједнице или
друштва, као и на изразе тих образаца у материјалним објектима. Реч култура
долази из латинског цолере, што је значило: настањивати, узгајати, штитити,
поштовати. За културу постоје и друге дефиниције које одражавају разне
теорије за разумевање и критеријуми за вредновање људске делатности.
Антрополози културу сматрају дефинирајућим обележјем рода Хомо.
Многи људи данас користе схватање "културе" које се развило у Европи током
18. и раног 19. века. То схватање културе одражавало је неједнакост унутар
европских друштава и међу европским силама и њиховим колонијама широм
света. Оно изједначује „културу“ с „цивилизацијом“ и супротставља обоје
„природи“. Према том мишљењу неке су земље цивилизованије од других као
што су и неки људи културнији од других. Стога су неки културни теоретичари
заправо покушали избацити популарну или масовну културу из дефиниције
културе.
Култура се у пракси односи на елитна добра и активности као што су висока
мода или музејска уметност и класична музика, те реч културан означава људе
који знају о тим активностима и суделују у њима. На пример, неко ко користи
'културу' у смислу 'култивације' може уверавати да је класична музика
најотменија од музике радне класе као што су панк, турбо фолк или
домородачка музичка традиција аустралијских Абориџина.
Људи који користе "културу" на тај начин пазе да је не користе у множини. Они
верују да не постоје посебне културе, свака са својим властитим вредностима
и логиком, него радије користе само један стандард рафинације којим се све
групе могу објаснити. Стога су они људи који имају различите обичаје схваћени
као "некултурни" због "њихове различите културе". Људи с недостатком
"културе" често се чине "природнијима", па посматрачи често критикују
елементе високе културе због потискивања "људске природе".
Неке социјалне критике од 18. века па надаље прихватају тај контраст између
културних и некултурних, али наглашавају да су рафинираност и разрађеност
кварење, а неприродни развој онај који закрива и изобличује људску
суштинску природу. На рачун тога, народна музика људи из радне класе је
искрено изражавање природног начина живота, док је класична музика
површна и декадентна. Једнако, људи који нису са Запада често се виде као
'племенити дивљаци' који живе аутентичним неокаљаним животима који још
увек нису сложени и искварени високо раслојеним капиталистичким системом
Запада.
Данас многи друштвени научници одбацују монадно схватање културе те
супротност културе и природе. Они признају да су неелитне културе једнако
културне као елитне (и да су људи који нису са Запада једнако цивилизовани) –
они су само културни на различит начин. Зато, социјални посматрачи
контрастирају "високу" културу елите с "популарном" или поп културом, која
означује добра и активности намењених за производњу и потрошњу неелитних
људи или маса. Обе се културе, висока и ниска, могу видети и као субкултуре.
Вера је индивидуални чин који је ослобођен логичког расуђивања и
закључивања, а усмерен је ка некој замишљеној будућности и уопште стању
ствари у садашњости. Човек који верује у спасење или у изгледнију будућност
не долази до таквог става рационалним путем. Мотивација је или спољашња,
под утицајем неког ауторитета или унутрашња; потреба, осећање, субјективни
став.
За разлику од теолога, верник може да верује у Бога и без нарочитог знања из
области теологије. То ипак многе вернике не спречава да у својој вери буду
фанатични. Такође, вера појединца се разликује од вере у религијском смислу
и по томе што вера појединца, тзв. филозофско-утопијска, не мора да буде
усмерена искључиво ка Богу, већ ка неким другим идеалима. Црква, међутим,
пружа организовану и институционализовану веру. Она представља
посредника између људи и божанства, што постиже на различите начине,
рецимо преко верских обреда и церемонија. Улога цркве је и да разматра
значајна питања вере, али и одлучује о својим члановима; ко и на који начин
може постати њен члан, али и престати то да буде услед кршења неког
моралног кодекса који је сама црква прописала.[1] У Светом писму, вера је
дефинисана као производ људских нада, али који је недоступан чулима[2]. За
Апостола Павла вера је спасење сваког човека[3], а за Јеванђелисту Јована,
вера је једнака љубави према Христу, али и према свима онима који су од Бога
потекли[4].
Због оваквих дефиниција, које су наметнуте човечанству воде се сви ратови
и дешавају се сукоби на свим просторима у свету.
Шта је традиција?
ТРАДИЦИЈА је када се у одређено време одржавају неки сусрети, матуре,
састанци – хајдучки, итд.
ОБИЧАЈ је да се слави слава, да се крсти дете, да се фарбају јаја, итд.
КУЛТУРА је када ти неко назове Бога, када ти се уљудно обрати, када ти се
осмехне на улици,итд.
ВЕРА је проистекла из традиције, обичаја и културе, значи то је спој и твоја
слобода да верујеш у Господа Бога или не.
У данашње време људи неће да сагледају праву истину и да размисле како је
све настало.
Све је наметнуто од стране јаких и вештих да би се лакше сачувала власт и да
би се лакше манипулисало народом.
Од настанка света људи су веровали у Бога.
Богом су их махом плашили и тако им наметали страх и манипулисали са
њима.
Из вере у Господа Бога је све проистекло и све је наметнуто људима.
Данас се све злоупотребљава јер људи ратују због истих ствари од самог
настанка.
Не познаје се и не признаје туђа традиција, обичаји, култура и вера.
Када човечанство схвати да постоје само позитивни и негативни људи, све ће
да се промени.
Зашто нисам рекао верујући и неверујући, зато што и негативни верују у Бога,
па су ипак негативни.
Када човечанство схвати да су обичаји, традиција, култура и вера само ствар
индивидуалног укуса и перцепције, престаће да понижава оне друге и престаће
да ратује, нестаће поделе.
Човечанство мора да схвати да му је све наметнуто, да нема слободу, ни
избора као ни размишљања, да је у ропству, јер
'' СЛОБОДА ЈЕ ЖИВОТ, А СЛОБОДАН У ЖИВОТУ ЈЕ САМО ОНАЈ
КОЈИ СЕ ПОКАЈЕ ЗА ГРЕХЕ ИЗ ПРОШЛИХ ЖИВОТА, ОНАЈ КОЈИ
ЧИНИ МОРАЛНА ДОБРА У ОВОМ ЖИВОТУ И КОЈИ ВЕРУЈЕ У
ГОСПОДА БОГА!''
