недеља, 22. јануар 2012.
четвртак, 5. јануар 2012.
НАЈВЕЋА ЗЛОДЕЛА У ПОСЛЕДЊИХ 1606.ГОДИНА | СЛОБОДА
1. РОДОУБИЦЕ
2. РЕЛИГИЈЕ
3. НАУКА
РОДОУБИЦЕ – су људи који су убијали своје најближе – отац сина, син оца, брат брата.
Један од највећих злочина се десио 3 ( три ) године пре уласка земљине осе у Сазвежђе Рибе, када су Јакоб праведни бараба и његов зет Лома ( Агрипа ) убили сина Јакоба праведног барабе – Јована Крститеља.
Борећи се за власт нису бирали средства ни методе погубљења.
Нулте године, уласком земљине осе у Сазвежђе Рибе, Јакоб праведни је разапео другог сина
Ристу, на брду Виник код Нисе.
Заједно са Ристом су били разапети Симон Церјанец и Драгонај ( Јуда Искариотски ).
Сам Немања је један од ретких немањићких владара који није насилно збачен, али су се зато његови синови Стефан и Вукан посвађали због престола.
Драгутин је дошао на престо тако што је збацио и ослепео оца, док је Милутин због неуспеле побуне ослепео сопственог сина Стефана Дечанског, којег је касније убио син Душан. Тешко да се иједан немањићки владар попео на престо мирним путем и без спора с родбином. Често је у тим споровима наређивано ослепљивање поражене стране. Ако се синови, очеви и браћа нису убијали и копали очи једни другима, владаре је смењивала и убијала ратоборна властела.
Једино Душанов син Урош није био ратоборан и жедан крви, али га је епска поезија прогласила нејаким и неспособним или бебом у колевци, иако је дошао на власт као 18-годишњак, што је у то доба било пола просечног животног века. Владари су стално ишли ратове водећи народ у војне походе. Ратове је подстицала ратоборна властела жедна нових територија, пљачке и крви. Они који су одбијали да служе војску и они најсиромашнији често су прихватали учење богумила, верске заједнице која је ширила праву веру – СЛОБОДАРСТВО.
Богумили су заговарали ненасиље, мир и равноправност. Због тога су били жестоко кажњавани. Спаљивани су на ломачи, мучени, одсецани су им делови тела, протеривани су из државе, а куће и имања су им паљена и одузимана. Утемељивач династије Немањића Стефан Немања извршио је прави погром над богумилима који се нису бранили јер им вера забрањује насиље. Тада су Немања и син му Раско, побили 260.000 Богумила. Неки богумили су спас налазили бежећи у Босну, где владари и властела нису били тако крвнички распложени према њима.
Убијали су и постајали свеци!?
ЛОЗА НЕМАЊИЋА
Међу бројним српским династијама највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371; 1381). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке.
Радоначелник Немањића је велики рашки жупан Стеван Немања, син кнеза Завиде. Одбацивши латинску цркву, у којој је најпре крштен, Немања у зрелом добу прелази у православље и постаје његов доследни следбеник, бранећи га од сваке јереси, посебно богумилске. Велики жупан је постао 1169, а осамосталио је српску државу 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашује у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прелази у Свету Гору (манастир Ватопед), где у Хиландару, подигавши га из рушевина, умире 13. (26.) фебруара 1200. године, одакле његове свете мошти син му Сава преноси у Студеницу (1208).
Немања се као светитељ празнује као преподобни Симеон Мирочитиви (13. (26.) фебруара), а у манастиру Хиландару, празнује се и 5. децембра (по новом календару).
Немања је био ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа четвртог. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане. Упокојила се 21. јуна (5. јула) пре 1200. године.
Први крунисани српски краљ, Стеван Првовенчани (1196-1227), у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава у Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. Са њим почиње краљевска грана Немањића. Сваког 7. октобра (24. септембра по старом календару) врши се спомен на краља Стевана Првовенчаног, који се као монах Симеон упокојио овога дана 1227. године.
Најмлађи Немањин син Растко, потоњи свети Сава, оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је незамењиво мудро одиграо, доприневши заснивању успона српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу, 14. (27.) јануара 1235. године у бугарском граду Трнову. У цркви је главни спомен светог Саве 14. (27.) јануара, 27. априла (10. маја, тзв. Савине вериге), чиме се чува спомен на спаљивање моштију овог светитеља 1594. године на Врачару, и 19. маја, када се светкује Пренос моштију св. Саве из Бугарске у Србију, обављен 1337. године. На предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, свети Сава је постао школска слава одлуком Совјета Књажества Сербског 2. јануара 1840, и исте године прослављена је у Крагујевцу и Београду.
Средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и родитеља му Стевана Првовенчаног (Светог Краља).
Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош I Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1. (14.) маја 1277. године.
Четврти син краља Стевана Првовенчаног ревносни следбеник свог великог стрица, светог Саве, наш трећи по реду архиепископ (1263-1271), назван Сава II (световно име: Предислав). Замонашен у Хиландару, Сава је постао епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавског православља. Његов главни помен у цркви је 21. фебруара. Помиње се и друге недеље по Духовима, када је спомен на светитеље атоске који су просијали на Светој Гори.
Мање значајан као рашки краљ (1276-1282), али од непроцењивог значаја као владар наших западаних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље, краљ Драгутин је предао престо млађем брату Милутину на сабору у Дежеви 1282. године. Ктитор је манастира Св. Ахилија у Ариљу, Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче на Дрини, Папраче код Зворника, Тавне код Тузле, Липља код Бањалуке и других. Представио се 2. марта 1316. године, а главни спомен у цркви му је 29. октобра (12. новембра) под именом монаха Теоктиста, када се празнује и краљ Милутин, њихова мајка краљица Јелена (упокојила се 1306. године) и обретење часних моштију Стевана Децанског.
Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по свој српској земљи, затим у Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову. Главни спомен светог Милутина у цркви је 30. октобра (12. новембра).
Краљ Стеван Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану 1336. године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стеван Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. У цркви се празнује 11. (24.) новембра, а са њим се овога дана спомиње и монах Стеван (Урош IV, син краља Драгутина), који се упокојио 1316. године (11. новембра по старом календару).
У Цркви се 3. јуна чува спомен на свету Јелену Дечанску. Кћи краља Милутина, удата за бугарског краља Михаила Шишмана (1323-1330), Јелена (световно име: Ана / Неда) подвижавала се у Дечанима. Умрла је око 1350. године. Како је записано, објавила се чудом 1692. године, када су Турци хтели да Дечане претворе у џамију.
Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик, донет на Спасовдан, 29. маја 1349, допуњен, такође на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, Цар Душан је у овом погледу изузетак.
Цар Урош, од народног певача назван Нејаки, син Душана Силног, умро је у тридесет и трећој години, 4. децембра 1371. године. То се сматра годином пада српског царства, а само два месеца после српске погибељи на Марици, која је означила почетак пропасти српске средњовековне државе. У цркви му је помен 2. (15.) децембра, када се негује спомен и његове мајке царице Јелене (монахиње Јелисавете, па великомученице Евгеније), која је умрла 7. новембра 1376. године.
Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића је Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио. У цркви се празнује 3. маја као преподобни Јоасаф, назван Метеорит, по својој задужбини Великим Метеорима, посвећеним Преображењу Господњем. Скончао је у миру 1422 / 1423. године.
СТЕВАН НЕМАЊА Монах Симеон (1166-1196)
Стеван Немања је син кнеза Завида рођен у Дукљи на Морачи, Рашка (данас Црна Гора). Немања је оснивач „светородне династије Немањића” која је владала Србијом преко двестотине година. У том раздобљу Србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на Балкану. Стеван Немања је подигао многе манастире, а најпознатији су му Студеница и Хиландар. Наклоност и љубав према градњи манастира карактерише све владаре лозе Немањића. Манастири су постали не само њихове задужбине, већ и нека врста „личне карте” знак индивидуалитета и својеврсни расадници културе, просвете и православља. Власт је пренео на сина Стевана, замонашио се и као монах Симеон умро је у Хиландару.
РАСКО НЕМАЊИЋ Свети Сава (1175-1235)
Сава је најмлађи Немањин син, рођен 1175. године, Врло рано је напустио световни живот и већ 1191. године одлази у Свету Гору. Уз помоћ оца подиже православни манастир Хиландар. Док су се његов отац Немања и Брат Стеван трудили да створе и очувају српску државу на раскрсници између Европе и Азије, Угарске и Византије и Латинског Царства, између православља и католичанства, Свети Сава је радио на изградњи духовног јединства код Срба, на подизању његове самосвести и моралне снаге да честе недаће поднесе и не изгуби се у простору и времену до дана данашњег. У тренутку велике угрожености Византије од крсташа изборио је аутокефалност (самосталност) Српске православне цркве 1219. године. Тада је постао први српски архиерескоп са седиштем у Жичи. Настојао је да Србију учини правом државом. Сава је написао Намоканон, који представља зборник закона по којима се управљало у новоствореној осамостаљеној цркви и српској држави. За потребе цркве написао је „чин свете обновљене истине вере православља”. Затим је саставио многе тепихе, преводио са других језика и написао монографију о свом оцу Стевану Немањи и васпоставио структуру књижевног језика у Срба. Учврстио им временско постојање, због тога му Синан-паша, велики везир Турски спаљује кости на Врачару 27. априла 1594. године. данас је на том месту подигнут велелепни храм Светога Саве.
СТЕВАН ПРВОВЕНЧАНИ Свети Краљ (1196-1228)
КРАЉ РАДОСЛАВ (1223-1233)
КРАЉ ВЛАДИСЛАВ (1234-1243)
КРАЉ УРОШ I НЕМАЊИЋ (1243-1276)
Краљ Урош I имао је веома добре односе са својим суседним државама а оженио се из краљевске породице са Сицилије. Проширио је Србију према западу и спречио сепаратизам области споредних делова династије. Због тога долази у сукоб са својим старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста — угарског краља — напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276. године. Урош је умро наредне године. Сахрањен је у манастиру Милошево.
КРАЉ ДРАГУТИН Преподобни монах Теоктист (1276-1282)
Краљ Драгутин је преузео престо од оца Уроша али само после неколико година владања престо је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава II.
Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време (од 1276. до 1282. године). Mного је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих, подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. Пре смрти Драгутин се замонашо и узео име Теоктист. Његов омиљени духовник је био Старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. У дому својему израђивао је свештене сасуде које је поклањао црквама. Бринуо је о чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. Али, тек по смрти Теоктистовој открило се колико је заиста био блажен овај светли муж. Када су дворјани хтели да га омију видели су да је читавог живота испод свечаних одора носио оштру ланену хаљину и појас од сламе који му се дубоко усекао у тело. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.
КРАЉ МИЛУТИН (1282-1321)
Настојао је да Србији омогући миран развој одржавајући добре односе са суседима. Убрзо се оженио угарском принцезом па је својем краљевству обезбедио северну границу и спокојно присаједињавање западних делова којима је некада управљао његов брат Драгутин, правећи Србију много већом и јачом. Заветовао се на сабору пред властелом и црквеним великодостојницима да ће сваке године док траје његова владавина саграђивати један манастир. И тако је и било. До дана су се сачували: Грачаница, Богородица Љевишка, Краљева црква у Студеници, Бањска, обновљена Немањина црква у Хиландару, цркве у Јерусалиму, на Синају. Милутин је подигао и болницу у Цариграду. Изненада је умро.
СИМОНИДА (1289-1340)
Византијски цар Андроник II приликом закључења мира са Србијом 1299.године „даривао” је српског краља Милутина и својом ћерком Симонидом, као гаранцијом трајног мира и пријатељства две земље. Лепоти српске краљице дивили су се и Латини и Угри, војсковође и велможе. Симонидина фреска у манастиру Грачаница представља посебну драженост. Нажалост та фреска је оштећена и Симонида је без очију. Милан Ракић је Симониди посветио истоимену лирску песму, а Милутин Бојић написао је психолошку драму „Краљева јесен”. Симонида је умрла 1340. године као монахиња. У предању код Срба она је симбол лепоте, чедности и трагике женске у временима олуја и бура кад нестају војске, краљевства и царства а камоли крхко тело лепе жене.
КРАЉ СТЕВАН ДЕЧАНСКИ (1321-1331)
Још за живота свог оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао заверу да скине оца са престола па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. После смрти краља Милутина проглашен је за краља 1321. године. Стеван Дечански проширио је државу на југ према Византији, а кад су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храбрости свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Стеван је подигао манастир Дечане, где је после смрти и сахрањен 1331.године.
ЦАР СТЕВАН ДУШАН Душан Силни (1331-1355)
Владавина Стевана Душана почиње 1331. године и као краљ он влада до 1345 до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар — највећи војнополитички успон Нрмањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопљу је 16. априла 1346.године, Стеван Душан свечано крунисан за „ЦАРА СРБА И ГРКА” уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је 1349. године усвојио „ДУШАНОВ ЗАКОНИК” који је допуњен 1354.године.
ЦАР УРОШ (1355-1371)
Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем , па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи дргу државу. То су почели чинити и други велможи тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен. У битци на Марици 1371. године учестовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до косовске 1389. године у којој нису учестовале све српске области. Смрћу цара Уроша 1371.године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића.
Борба око власти је довела и до братоубилачког рата на Косову 1230 ( 1389 ) године, где су се сукобили Срби из Босне ( Зете ) са Србима из Србије.
Срби из Босне су под патронатом Рима основали нову веру – Ислам и створили нов народ – Турке.
Жене су одиграле пресудну улогу на распадање највећег светског царства – Србије.
Све је почело са Јеленом Анжујском.
Краљица Јелена Анжујска, супруга Уроша 1
Јелена Анжујска је била даља рођака француског краља Луја 9 и његовог амбициозног брата Карла 1 Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Удала се за Уроша 1 око 1250. године.
Задржала је своју католичку веру до краја, али је поштовала српску цркву. Њен биограф архиепископ Данило 2 са пуно речи хвале описује краљичину личност и дело. Била је поштована и од православних и од католика у Приморју.
Њена најзначајнија задужбина је манастир Градац подигнут око 1270. године на ободу шумовитих падина Голије. Најраније и најдрагоценије сведочанство о настанку манастира Градац оставио је управо архиепископ Данило 2 у животопису краљице Јелене.
При грађењу манастира Јеленино западњачко порекло имало је пресудну улогу јер се у архитектури преплићу елементи готике са домаћом рашком школом. Умрла је у дубокој старости 8. фебруара 1314. године у свом дворцу Брњаци, на горњем Ибру. Сахрањена је у манастиру Градац.
Тада се лоза која вуче порекло од Тамаре, кћерке Маре из Багдале и њеног свекра Јакоба праведног барабе, ујединила са лозом Ристиних синова, Јосипа и Светодара.
Све је то урађено плански због власти и световне и духовне.
Ангелина Бранковић, деспотица - мати Ангелина
Ангелина је кћи Ђорђа Аријанита Комнина, господара Коњуха (Елбасана). Удала се 1460. године за Стефана Слепог, изгнаног српског деспота, и од тада почиње њен мученички живот. Једно време су живели у југозападној Србији, док им се није родио син Ђорђе. Потом, годину дана касније, по препоруци Скендербега, Ангелининог зета, одлазе у Рим, где су провели
16. година, све до смрти деспота Стефана 1476. године.
На позив мађарског краља Маћаша Корвина, деспотица је са двојицом синова кренула на пут преко Беча и Будима да пренесе мошти свог мужа у Срем. Прво станиште било је село Купиново на Сави, где је подигла Цркву Светог Апостола Луке и у њу положила мошти свога мужа. Подигла је и женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола.
Нико од историчара не сме да се позабави истином, да је у то време рођен Леонардо да Винчи, Лав из Винче, и нико не објашњава његово порекло.
Нико не сме да каже истину, да је он син Стефана Слепог и Ангелине Бранковић, јер када би рекли истину њихове лажи би пале у воду.
РЕЛИГИЈЕ
Све светске религије су ортодоксне секте које имају своје ритуале, имају предмете обожавања и имају своје поглаваре који су персонификација Бога на Земљи.
Отац Јакоб и син Ристо ( Христос ) су се сукобили због веровања, због религије.
Религије су и измишљене да би се човечанство удаљило од извора – од Бога.
Највећи злочини су почињени у име религије, у име бога.
Свети Сава (по рођењу Раско Немањић) рођен око 1174.[1] у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму).
Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.
Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.
У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.
Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.
Његова мајка Анастасија је била краљевског порекла. Рођена је 1125. године као ћерка грчког византијског цара Романа 4 Диогена (1068 – 1071). На рођењу је добила име Ана, а Анастасија је монашко име које је добила у позним годинама живота. Мајка највећег српског светитеља, Саве, била је, дакле, грчког порекла. Нема сумње да је брилијантно познавање грчког језика, које је Србима било од велике користи нарочито у време када је он био архиепископ (1219-1235), свети Сава стекао од своје мајке Ане.
И његова биографија је измишљена да би се сакрила истина.
Са три сестре од ујака је имао девет кћерки и побегао је од браће од ујака и склонио се са женама и децом на Хиландар.
На превару је од полуслепог ујке добио архиепископски штап.
Са својим оцем је побио 260.000 Богумила.
Александар VI (Валенсија, Шпанија, 1. јануар 1431 — Рим Италија, 18. август 1503) је био папа од 1492. до 1503. године.
Световно име му је било Родриго Борџија и најпознатији је представник породице Борџија. Био је отац Чезара Борџије и Лукреције Борџије.
Рођен је као Родриго де Ланзол, а презиме Борџија је узео по свом ујаку Alfonso de Borgia који је био први шпански папа.
Амбициозан и властољубив и среброљубив, схватио је моћ Римокатоличке цркве и купио оба црквена положаја — кардиналски и папски. Од папинства направио уносан посао за себе и породицу. Његово име је заувек запамћено као име развратника и човека који се од ничега не устеже да би дошао до циља.
Имао је деветеро деце. Син Чезаре Борџија је био сличног менталног састава и био је окрутни војсковођа, а кћерка Лукреција Борџија је била његова марионета (наводно ју је и обљубио) и монета за куповину утицаја и положаја (трипут ју је удавао).
Игнасио де Лојола
Игнасио је рођен у замку Лојола, близу Аспеитије, 25 километара југозападно од Сан Себастијана у провинцији Гипускоа, аутономна покрајина Баскија, Шпанија. Најмлађи од 13 деце, имао је само седам година кад му је умрла мајка. Године 1506 Игнасио је постао паж у служби свог рођака Хуана Веласкеза де Куељара, ризничара Краљевине Кастиље.
Године 1517, Игнације је отишао да служи војску. Тешко рањен у бици код Памплоне (20. мај 1521); провео је месеце као инвалид у замку свога оца и целог живота је храмао на једну ногу.
За време опоравка Игнасио је почео да чита бројне религијске текстове о животу Исуса и светаца. Имао је жарку амбицију да води живот пун самоодрицања и да се такмичи с херојским делима Фрање Асишког и других великих монаха аскета. Одлучио је да свој живот посвети преобраћењу нехришћана у Светој земљи.
Пошто се опоравио, Игнасио је посетио бенедиктински манастир на планини Монтсерат (25. маја, 1522), где је окачио своје оружје испред слике свете Марије Богородице. Затим је провео неколико месеци у пећини близу града Манреса у Каталонији где се подвргао најригорознијем аскетизму.
Касније је говорио да је имао визије. Девица Марија је била објект његове витешке побожности. Војничка сликовитост је била значајан део његових религијских контемплација.
У то време припремио је нацрт својих "Духовних вежби" (шп. Ejercicios espirituales), које описују низ медитација које су разни људи спроводили под његовим вођством. Обавеза упражњавања духовних вежби у разним варијантама је постала обавезна за све језуите. "Духовне вежбе" су извршиле велики утицај на промену метода учења у Католичкој цркви.
Игнације је, са својих шест следбеника основао Друштво Исусово 15. августа, 1534, у Цркви Свете Марије, на Монмартру - "да би отпочели болнички и мисионарски рад у Јерусалиму, или да крену без поговора где год их папа упути. Године 1537 отпутовали су у Италију да траже папино одобрење њиховог реда. Папа Павле III им је дао препоруку, и дозволио им да се произведу у свештенике. Заредио их је у Венецији бискуп од Арбе (24. јуна). Посветили су се проповедничком и добротворном раду у Италији, јер им је обновљени рат између Цара, Венеције и папе против Османског царства онемогућио пут у Јерусалим.
Игнације је, с Фабером и Лаинесом, отишао у Рим у октобру 1538, да траже од папе одобрење за оснивање новог реда. Кардиналска конгрегација је дала позитивно мишљење, па је папа Павле III одобрио ред својом булом Regimini militantis (27. септембар 1540), али је ограничио број чланова реда на шездесет. Ово ограничење је укинуто булом Injunctum nobis (14. март 1543).
Игнасио је изабран за првог врховног поглавара свог религијског реда, а језуити су га најчешће звали "Отац поглавар". Он је слао своје следбенике широм Европе да оснивају школе и семеништа. За врло кратко време језуити су постали кључни фактор како у религијском тако и у световном образовању.
"Духовне вежбе" Игнасија Лојоле су коначно штампане 1548. године, а он је због тога био кратко по истрагом Римске инквизиције, али је ослобођен оптужби.
Игнасио је написао језуитски Устав, усвојен 1554, којим је створио монашку организацију и нагласио апсолутно самоодрицање и послушност папи и надређенима (perinde ac cadaver, "[дисциплинован] као леш", како се сам Игнасио изразио). Његово основно начело је постало језуитски мото: Ad Maiorem Dei Gloriam ("У велику славу Божју"). Језуитима се често приписује и максима "Циљ оправдава средство", али она није аргументовано доказана.
Језуити су били најважнији чинилац успеха противреформације. Били су припадници тзв. "борбене цркве" (Ecclesia militans).
Од 1553. до 1555. године Игнасио је диктирао своју животну причу свом секретару, оцу Гонсалвесу да Камара. Ова аутобиографија је од кључне важности за разумевање његових "Духовних вежби". Чувана је у архивама око 150 година док је Боландисти (удружење језуитских студената) нису објавили у Acta Sanctorum, "Животима светаца". Критичко издање постоји у Vol. I (1943) Fontes Narrativi у серији Monumenta Historica Societatatis Iesu.
Умро је у Риму.
Алојзије Степинац (8. мај 1898. Крашић - 10. фебруар 1960 Крашић) је био загребачки надбискуп и кардинал. Југословенске власти су га 1946. године осудиле за сарадњу са усташама, након чега је провео остатак живота у кућном притвору и у затвору.
Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање "католичке државе", како је он често називао НДХ. 12. априла 1941. године састаје се са генералом Славком Кватерником, по проглашењу НДХ.
Надбискуп Степинац се први пут састао са Антом Павелићем одмах по његовом повратку 16. априла 1941, четири дана након проглашења НДХ. и изразио пуну подршку Усташкој новооформљеној држави.
Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац је на Ускрс 1941. године поново објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анту Павелића. Тада је, између осталог, рекао: „Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа“. Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао "пасторално писмо" у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.
Одмах по освајању власти, Усташе крећу са остваривањем својих планова ликвидације српског становништва, с чиме је Степинац био упознат, јер су се егзекуције изводиле јавно.
Степинац је, уз сагласност и под надзором опата Јосипа Рамира Марконеа, папског легата у НДХ, сазвао нову Бискупску конференцију у Загребу од 17. до 20. новембра 1941. која је била посвећена прелазима грчко-источњака у католичку веру. Степинац је у тим покрштавањима наводно видео спасавање Срба, Јевреја и Рома од усташког ножа.
Алојзије Степинац у писму папи Пију XII у писму од 18. маја 1943. године наводи да је У НДХ покрштено око 250.000 православних Срба. Покрштавање је вршено насилно, јер многи Срби нису имали избора, могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Доста их је, чак, побијено и после покрштавања.
Степинчево обраћање поводом усташких покоља догодило се почетком 1943. Тада су за одмазду усташе стрељале 30 сељака из његовог родног села Крашић, међу којима и његовог брата Максима, а да то Степинац није знао. Степинац је говорио на проповеди у загребачкој катедрали и подигао глас против оваквих злочина. Ови протести су према документима били под притиском Ватикана који је 1943. већ претпостављао исход рата, тј. пораз сила осовине. Из Ватикана се преко Степинца гурала идеја да се у Хрватској касније смени усташка власт и доведе на власт Мачеков ХСС, и да тако Хрватска (као наводно антифашистичка земља) задржи границе НДХ.
Надбискуп Степинац је био потпуно свестан постојања концентрационог логора Јасеновац, али се о томе није јавно противио.
Како се ближио крај рата, Степинац је највише зазирао од победе комуниста, па се зато у потпуности сложио са Павелићевом линијом.
Није желео да бежи, већ је остао у Загребу.
Одмах по ослобођењу Загреба, Тито је стигао и љубазно разговарао са челницима католичке цркве 2. јула 1945. Тито је при том обећао да нова власт ништа неће направити без договора с црквом. Овим разговорима присуствовао је и Владимир Бакарић.
Толерантни однос између нове власти и католичке цркве био је краткотрајан. Нарочито су почели да избијају проблеми око секуларизације црквених добара и укидање веронауке по школама.
Блажени папа Јован Павле II, рођен као Карол Јузеф Војтила1 (пољ. Karol Józef Wojtyła) рођен је у пољском граду Вадовице, педесет километара од Кракова, 18. маја 1920. године. Умро је 2. априла 2005.
Још од папе Адријана VII, који је влада од 1522. до 1623, први је папа који није пореклом из Италије. Његов понтификат је трајао 26 година, и трећи је најдужи у историји, након светог Петра (34 или 37 година) и блаженог папе Пија IX (31 година). Извршио је највише проглашења за свеца у историји папства. Такође је први папа који је крочио у џамију и синагогу. Наследник папе Јована Павла II, папа Бенедикт XVI, је покренуо поступак његове беатификације. Јован Павле II је уздигнут у ред блаженика католичке цркве 1. маја 2011. године.
Темплари
Први војни ред, Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма, познатији као Витезови Темплари, је основан 1118, као последица Првог крсташког похода, да помогне новом Јерусалимском краљевству да се одржи од напада муслимана који су се налазили у околини, и да осигура безбедност великог броја ходочасника из Европе који су похрлили ка Јерусалиму након његовог освајања. Ред је основао Хуго де Пејенс.
Темплари су организовани као манастирски ред, следећи правила која је за њих створио Бернар од Клервоа, оснивач Цистерцијанског реда. Темплари су били добро повезани и убрзо су постали битан фактор на међународној политичкој сцени тог времена. У том времену добили су неколико повластица од Папе, које су им дозволиле, између осталог, да убиру порезе у подручјима која су била под њиховом контролом, производећи њихов брзи успон.
Темплари су били подељени на неколико различитих братстава:
витезови, опремљени као тешка коњица;
оружници, опремљени као лака коњица (припадници нижих класа међу витезовима);
фармери, који су управљали власништвом реда;
капелани, који су били свештеници и задовољавали духовне потребе припадника реда.
Печат Витезова — два јахача су приказана као знак сиромаштва или дуалности монах/војник.
У свако доба, сваки витез је имао десет људи као подршку. Неки припадници реда су били посвећени банкарству, јер су Темпларском реду Крсташи често поверавали благо на чување.
Њихово име алудира на њихов историјски штаб у Омарова џамија ("Dome of the Rock") на Брду храма у Јерусалиму, који су они преименовали у Templum Domini. Представљен на једном од њихових печата, структура за коју се верује да је остатак Јерусалимског храма, и модел по коме су направљени бројни темпларски храмови у Европи, као што је Црква храма у Лондону.
Сем у Палестини, ред се борио и у Шпанији и у поновном освајању Португала. Дате су им додатни поседи и замкови у граничним подручјима. У једном тренутку су наследили и Краљевину Арагон, заједно са другим војним редовима. Њихов утицај у Европи је био јако велики тако да на пример, захваљујући контакту Темплара са муслиманским истоком, Европљани су се вратили старом римском обичају бријања браде док је преко хиљаду арапских речи ушло у европске језике.
По престанку Крсташких ратова, ред Темплара је прерастао у Европи у ред банкара који су били оличење зеленаштва. Па ипак, благо донето са Истока чинило их је врло моћним: неретко су се код овог реда задуживали Јован без Земље, Хуан из Наваре, Шарл Анжујски, енглески краљ Едвард I (заложио чак и крунски накит), Робер д Артоа док је Луј VII за финансијског саветника имао Темплара – благајника ризнице. Пружали су и друге финансијске услуге, као што су трговина меницама, издавање вредносних писама која су се могла уновчити било где у Европи, издавање зајмова и друго.
Камата на позајмљену суму није била мала и кретала се од 11 до 15% што је изазвало нетрпељивост дужника. Тако већ Филип Лепи почиње са прогонима овог реда да би званично последњег мајстора овог реда Жака де Молеа спалио као јеретика 1314. године. На тај начин Филип је био поштеђен враћања дугова онима од којих је највише зазирао, док је сву темпларску непокретну имовину поклонио реду Св. Јована (Хоспиталци, Малтешки витезови).
Тринаестог октобра, 1307. године, мањи број Темплара је био истовремено ухапшен од стране агената Филипа IV (такође треба знати да је претходно Филип Лепи папу практично отео и пребацио из Италије у Француску, да би обезбедио његову подршку за свој наум) да би у затвору били мучени због јереси Реда. (Постоји веровање да је овај акт порекло веровања у несрећу коју доноси петак 13.) По једном гледишту, Филип који је запленио трезор реда (по неким истраживачима, уопште није успео да присвоји њихово богатство, јер су пар дана пре на 17 галија исто изнели у непознатом правцу) и разбио њихов банкарски систем једноставно желео да га лично контролише. Видевши судбину Темплара, Витезови реда св. Јована од Јерусалима и Родоса и Малте су били такође приморани да напусте бављење банкарством.
Многи краљеви и племство су подржавали Темпларе. Краљ Шкотске Роберт I је био екскомунициран из других разлога тако да се није морао повиновати вољи Папе. Из тог разлога многи Темплари су побегли у Шкотску, као и у Португалију, где су име реда променили у Христов ред (верује се да су имали учешћа у првим поморским открићима Португалаца.) Принц Хенрик Морепловац је водио португалски ред 20 година све до своје смрти.
Под мукама, неки Темплари су признали хомосексуалност, и припадност загонетној религији под именом Бафомет. Њихове вође су касније оповргле ова признања, и због тога су погубљени. Неки научници сматрају да су признања лажна, што је типично за насилна признања која је изнуђивала инквизиција. Други сматрају да објашњење за ова признања лежи у тајним ритуалима који су се наводно одигравали иза затворених врата и који имају порекло у њиховом учешћу у крсташким ратовима и борбама против Сарацена. Ти ритуали укључују и одрицање од Христа и пљување на крст три пута, као и аналингус.
Према неким научницима, и недавно објављеним документима из Ватикана, намера ових дела је била симулација разних понижења и мучења којима су Крсташи могли бити подвргнути у случају заробљавања од стране Сарацена. Према овом размишљању, Темплари су били увежбавани како да њихово одрицање од хришћанства буде само мислима, али не и срцем. Основни узрок мењања религијских схватања је продор исламских и јудаистичких учења у доктрину реда. По неким тврдњама веровали су у врховно биће које се разликује од католичке интерпретације Бога. По неким тврдњама Темплари су обожавали Сатану односно његово оличење Бафомета.
Теорије завере везане за гашење Темплара често иду далеко преко најчешће прихваћених мотива, огромног богатства и политичке моћи. Позиција католичке цркве је често описивана као неправедна према Темпларима, јер је папа у то време био изманипулисан да би помогао прогон Темплара. Др Барбара Фрејл је 2001. пронашла документе у тајним Ватиканским архивима, који показују да се папа Клемент V тајно извинио Темпларима 1314. године.
Горећи на ломачи, Жак де Моле, Велики Мајстор, је проклео краља Филипа и папу Клемента да изађу пред божји суд у року од годину дана. Папа Клемент је умро само месец дана касније, а Филип IV седам месеци касније. Многи су били одушевљени таквим развојем догађаја и ту причу наглашавали у својим хроникама.
Темплари имају велику улогу у ритуалима и оснивању различитих грана модерних масона. Шкотски ред, који је формиран у Француској у осамнаестом веку, се ослања на Темпларе у многим ритуалима. Ред Де Молеа је још једна масонска организација која је повезана са Темпларима.
Друга грана масона, Јоркширски ред, захтева од својих чланова да буду хришћани. И у том реду многи ритуали и обреди су преузети од Темплара.
Иако неки историчари настоје да ставе знак једнакости између Темплара и Слободних зидара (масона) таква веза никада није потврђена.
Екуменско хришћанско витешко друштво названо Суверени војни ред Јерусалимског Храма је основано 1804. године, са подршком Наполеона. Овај ред је деловао на бази традиције средњовековних Темплара. То је највероватније модерна организација која најефективније враћа дух старог реда, али не признаје било какво директно наслеђе. 2001. године, Уједињене нације су дале Реду Храма специјални косултативни статус.
Темплари су постали окружени легендама које садрже тајне и мистерије. Можда и најпознатије су оне које говоре о Светом гралу, Заветном ковчегу, и тајнама грађења. Неки извори кажу да су Темплари пронашли Свети грал и однели га у Шкотску 1307. Други извори тврде да су пронашли Заветни ковчег, сандук у коме су се налазили сакрални предмети старог Израела, укључујући Аронов штап (Арон је Мојсијев рођак и први Израелски свештеник) и камене плоче на којима је Мојсије добио Десет Божјих заповести.
Ови митови су повезани са дугом окупацијом Јерусалимског храма. Неки извори су забележили да су Темплари открили тајну зидарских мајстора који су направили први и други Јерусалимски храм, као и тајну да је Заветни ковчег премештен у Етиопију пре уништења првог храма. Даље везе према Ковчегу и тајни старих градитеља иду ка монолитној Цркви св. Георгија у Лалибели у Етиопији, која постоји и данас и чија је изградња неоправдано приписана Темпларима. Постоји и подземна црква из истог периода у Француској. Постоје и шпекулације да су Темплари предузели и путовање у Америку пре Колумба. Такође постоје и приче да су Темплари били повезани са Сионским приоратом, организацијом која је имала за задатак да чува саркофаг у којем је сахрањена Марија Магдалена, па су им те тајне дале моћ да манипулишу Католичком црквом и да постану јако моћни у Европи.
Симптоматично је то да су настали у време Раска Немањића.
Масони – Слободни зидари
Слободно зидарство, масонство, масонерија, је једна од најстаријих братских организација на свету, чија је прва Велика Ложа настала у XVIII веку у Енглеској,[1]. У свету сада има преко 200 Великих Ложа и Великих Оријената, од којих је 100 само у Северној Америци.[2]. У тим организацијама тренутно има између 3 и 4 милиона Слободних зидара у зависности да ли се гледа број само такозваних "признатих" Масона или се рачунају све организације које се издају као масонске.[3]
Иако је прва званична организација настала 1717. године и од тада је историја масонерије углавном званично забележена, направити потпуну слику о самом почетку није могуће, јер нема довољно докумената. Оно што се поуздано зна је да је прва слободнозидарска Ложа - Kilwinning - настала 1598. године у Шкотској[4]. Прва Велика Ложа у континенталној Европи је Велика Ложа Француске, настала 1728. године.[5]. Масонерија је у Сједињеним Америчким Државама добила прву Велику Ложу 1731. године у Пенсилванији.[6]. Данас, скоро свака демократска држава на свету има најмање једну Велику масонску Ложу.
Добротворна карактеристика братства била је одговорна за успостављање масонских домова за бригу остарелих масона, њихових удовица и сирочади те школа за децу масонских чланова. Масони су учени да помоћ другим масонима буде у другом плану у односу на дужност према Богу, отаџбини, породици. Масони се веома разликују од осталих добротворних друштава, као и од Реда Чудних Другова (ен. Order of Odd Felows), које је следеће највеће, приватно, међународно, братско удружење, у томе што је милосрђе међу члановима само добровољно. Слободно зидарство је пре свега једно образовно друштво које тежи да подучи своје чланове моралној филозофији живота.
Масонске организације се називају Ложе. Примање чланова у ложе врши се по одређеном ритуалу, а мрак, свеће, лобање и сабље и сл. треба да учине што мистичнији утисак на новопримљеног и увере га у значај масонства. Три и више Ложа могу да се удруже у Велику Ложу или Велики Оријент. У неким, по броју чланова, већим масонским земљама, као што су Шкотска и Енглеска, било је неопходно да се Ложе прво организују у Провинцијске или Дистриктне Велике Ложе, па онда у Велике Ложе.
Велике Ложе су једнаке и не постоји ниједна која има примат. Односи између Великих Ложа се решавају међусобним признавањем што члановима омогућава посећивање. С друге стране, Масони који припадају Великим Ложама које међусобно нису признате је забрањено да остварују масонски контакт (наравно, то не утиче на нормалне односе - пријатељске, родбинске и слично).
Слободни зидар може постати сваки мушкарац. Но, наравно морају се испунити одређени услови. У англ-центричној масонерији је вера у "Врховно Биће", које Слободни Зидари називају Врховни Неимар Свемира. Атеисти не могу постати масони у англо-центричном систему, али могу у Великом Оријенту Француске и организацијама које ВОФ признаје. Осим тога, једини преостали услов је да кандидат нема кривични досије. Потом се упути молба неком масону за пријем. Онда, Мајстор са Саветом посети могућег члана и његову породицу да би их упознао, сазнао због чега особа жели да постане масон и слично. На основу извештаја масони одлучују да ли ће примити новог брата или не (обично је одговор позитиван). Може се, пак десити да масон сам изабере неку особу истакнуту у друштву за будућег брата - како се масони међусобно ословљавају. Особа може постати масон и ако јој је отац био масон. То су луфтони.
Мноштво масонских редова је букнуло почевши од XVII века. Два масонска система се зову Ред Јорка и Шкотски Ред. Ниједан од њих није у вези са Јорком, Енглеском или Шкотском. Јоршки Ред је основан у касном XVIII веку и зове се Главни, а чланови Краљевски Венац (4 степена); следећи корак је Тајни Ред, а чланови су Краљевски и Одабрани Зидари (3 степена); коначни је Витешки Ред, а чланови су Витезови Храмовници (3 степена). Шкотски Ред је основан у Чарлстону, Јужна Каролина, 1801. (33 степена укључујући три Степена Симболичке Ложе).
У многим другим групама, повезаним са Јоршким Редом, чланови су углавном изабрани, али понекад и изгласни. Они су заинтересовани за посебан вид слободног зидарства укључујући и истраживање слободног зидарства. Познати су: Краљевски Ред Шкотске (The Royal Order of Scotland), Савезни Масонски Степени (The Allied Masonic Degrees), Црвени Крст Константина (The Red Cross of Constantine), Масонско Друштво Розенкројцера (The Masonic Rosicrucian Society - SRICF), Ред Строгог Обреда (The Rite of Strict Observance - CBCS), Ред Велике Академије (The Grand College of Rites), Витезови Масони (Knight Masons), Ред Плуте (The Order of Corks), Јоршки Крст Части (The York Cross of Honour), Плави Монаси (The Blue Friars), Свети Краљевски Венац Витешких Свештеника Храма (The Holy Royal Arch Knights Templar Priests) и Ред Источне Звезде (Order of the Eastern Star) (ред за супруге Масона). Постоје и „мистични степени“, попут Гробница (The Shrine), Пећина (The Grotto) и Високи Кедрови Либана (The Tall Cedars of Lebanon), такође од значаја. Мање скупине се баве посебним видовима Вештине.
Основни симболи су угломер (приказан са странама на горе и углом на доле) и шестар (са крацима на доле). Оваква поставка понекад садржи и латинично слово "G".
Свевидеће око. Обично представљено у троуглу; симбол присутан у многим културама Давидова звезда или Грб Краља Соломона. не појављује се ни у једној старој хебрејској књизи; примењивала се на Блиском истоку заједно са свастиком. Давидова звезда је симбол Краљевског Лука. Давидова звезда је сачињена од два троугла, од којих је један окренут врхом на доле док је други окренут врхом ка горе. У окултизму, троугао са два угла горе, а једним доле-представља стилизацију људског бића, човека. Док, троугао са једним углом горе и два доле, представља стилизацију ватре, пламена,... који је у свим пагански, окултним религијама био стилизовани приказ божанства. Из тога, да се извести логичан закључак, да је Давидова звезда стилизовани приказ сједињавања човека и неког метафизичког бића,... што је циљ, како масонерије-тако и свих других окултних религија: циљ је постати БОГ-а не служити Богу.
Т. Симбол „тау“ (Т) је јеврејски симбол који су носили кенити пре него их је Мојсије пронашао у Синајској пустињи; на таквом крсту је разапет Исус, не на оваквом - †; египатски хијероглиф у облику крста значи Спаситељ - јевр. Јешуа - грч. Исус; стога, овај знак (†) не представља облик распећа већ његово име.
Троструки „тау“. Масонско обележје које представља краља, свештеника и пророка.
Риба. Симбол назореја, на арапском назарани - мале рибе, отуда Исус Назарећанин; ознака за свештенство.
Митра. Митра са раздвојеним предњим и задњим делом је и данас капа бискупа. Јаков Праведник је био први бискуп; хијероглиф за бога Амон-Ра. Амон илити амин.
Сионски приорат (фр. Prieuré de Sion) је тајно друштво које је 1956. године, у Француској основао Пјер Плантард. Друштво је постало познато јавности 1970-их тек након објављивања књиге „Света крв, Свети грал“. Према тврдњама аутора, друштво је настало још у XI-ом веку, на самом почетку Крсташких ратова. Према средњовековним легендама, сврха приората била је да чувају Свети грал, односно, чашу коју је Исус користио за време Тајне вечере. Такође су тврдили да су, између осталог, чланови друштва, односно њихови „Велики Мајстори“ били Исак Њутн, Виктор Иго, Леонардо да Винчи, Клод Дебиси и други.
Илуминати (лат. illuminati Просветљени) је име неколико група, историских и данашњих, реалних и фикционалних.
Историјски, односи се на баварске илуминате из доба просветитељства и на тајно друштво које је основано 1. маја 1776. Међутим, у савременом добу значење се односи на тајну завереничку организацију чије активности долазе као влада из сенке, наводно изазивају светске кризе преко влада и корпорација, представљају савремену инкриминацију и континуитет са баварским илиминатима. У том случају, илуминати се узимају као референца за Нови светски поредак. Многе теорије завере базирају се на уверењу да илуминати као господари ума представљају вође у влади Новог светског поретка. Постоји неколико група које имају реч илуминати у свом имену.
Првобитно, илуминати су представљали елиту која поседује архиву о највишем мистичном разумевању универзума (свемира). Многа тајна друштва предствљају део илумината, као нпр. Розенкројцерски ред и мартинисти као први баварски илуминати.
Овај ред је основао Адам Вајсхаупт 1. маја 1776. године у Инголштату, у Баварској.
Адам Вајсхаупт је био језуита и први професор канонског права на Универзитету у Инголштаду. Покрет је био створен од слободних мислиоца, као један изданак просветитељста, неки верују да је тада скована завера да се убаце и освоје власт у многим европским државама. Група следбеника добила је име Илуминати, мада су себе називали Усавршиви (лат. Perfectibilists). Група је исто тако називана Илуминатски ред, Баварски илуминати и илуминизам. Године 1777. на влст долази Карл Теодор, избраник Палатине, наследни владар Баварске. Био је поборник просвећеног апсолутизма и 1784. године његова влада забранила је сва тајна друштва, укључујући и Илуминате.
Алберт Пајк (Albert Pike)
Амерички адвокат, војсковођа и писац (рођен 1809, умро 1891). Био је Врховни Командер Шкотског Реда Јужне Јурисдикције (Sovereign Grand Commander AASR, Southern Jurisdiction). Аутор капиталног дела "Морал и догма".
Алистер Кроули (енгл. Алеистер Цроwлеy), право име Едвард Александар Кроули (енгл. Едwард Алеxандер Цроwлеy,* 12. октобар 1875, Лемингтон Спа, Енглеска – 1. децембар 1947, Хејстингс, Енглеска) био је енглески окултиста, мистик, песник, планинар, шахиста и астролог.
Едвард Кроули (енгл. Едwард Цроwлеy) био је отац дечака који се родио 12. октобра 1875. у Леамингтонну, Wорwицксхире.[1] Он је уважени свештеник, власник пиваре и члан хришћанске секте ″Плимутска браћа″ што је дечакову младост у великој мери обележило верским фанатизмом. Ова тврдња није до краја испитана и сматра се да је свесно створена и преувеличана од самог Алистера Кроулија.[2] Мајка, Емили Бишоп, потицала је из сиромашне породице. Углавном је проводила време у кући, бавећи се домаћинским пословима. У 11. години остао је без оца. Како су били добростојећа породица Алистер 1885. уписује Тринити Колеџ у Кембриџу.[3] На Колеџу се испољавају његова разна интересовања и он почиње да путује, планинари и пише стихове, такође у то време јављају се и први контакти са мистицизмом.
1898. чита ″Облак над светилиштем″ од Карла фон Екертхаузена, у књизи се говори о братству које надгледа напредак човечанства. Одлучује да ступи у контакт са тим редом и то му успева на пролеће исте године. У новембру 1898. бива иницаран у Златну зору. [4] Његово прво магијско име било је (шп. Пердурадо) што у преводу значи да је преживео, издржао до краја.[5] Већ 1900. у Паризу бива инициран у највиши ранг реда од стране тадашњег вође Мек Грегора Метерса. Златна зора је у то време била у дубокој кризи и погођен расулом реда Краули напушта Енглеску и наредне две године проводи путујући.[6] Током ове две године објављена су му дела ″Душа Озириса″, ″Танхојзер″, ″Амброси Маги Хортус Росарум″, борави на глечеру Балторо, осваја врх К-2 на Хималајима, борави у Мексику и све време практикује ритуале Златне зоре.[7] Пролећа 1903. враћа се у Енглеску где упознаје Роуз Кели(енгл. Росе Келлy) и након неколико недеља везе пар ступа у брак. Алистер поново креће на пут и наредних десет месеци провео је крећући се по Индији и Египту где је у Каиру од 8. до 10. априла примио ″Књигу Закона″, свету књигу Телеме.
Роуз је 1904. родила девојчицу којој су дали име Нуит. Почетком наредне године породица борави у Швајцарској , Кроули затим сам поново креће у Каиро, потом у Индију, Хималаје и на крају у Кину. У том периоду пише поему Орфеј и спрема издавање сабраних дела.[9] Преко Шангаја и Њујорка 1906. се враћа у Енглеску где сазнаје да је Нуит умрла од бактеријске инфекције. Те године поставља основе за стварање Аструм Аргентум-а, односно свог реда ″Сребрна Звезда″, једноставно АА.[10] Као резултат искуства из претходних година 1907.појављују се прве књиге Телеме, ЛиберЛXВ и Либер ВИИ. Поново путује и одлази у Мароко и Шпанију, ту је написао ″Психологију Хашиша″. Неуморни авантуриста 1909. са својим помоћником Виктором Нојбургом стиже у Алжир. Ту у пустињама Африке настаје ткз ″Пустињска авантура″, наиме Кроули и Нојберг су недељама пешачили пустињом и вршили ритуале. Они су наводно ″призвали демона Хоронзона″ који им се јавио у видљивој форми, Нојберг је записивао све што се дешавало док се демон испољавао кроз свест његовог учитеља. Овим догађајем Алистер је примио у себе сво зло овог демона и на тај начин доживео ″просветљење″ јер је прешао преко Пакла до Светлости коју је симболизовало Хорусо око.[11] Следбеници Алистера Кроулија овај ″годађај″ користе како би га упоредили са кушањем Исуса Христа у пустињи јер то Кроулију даје божанску црту, односно ″анихилаиацију ега″.[12] По завршетку ове авантуре Кроули се враћа у Лондон.
У Лондону га је у марту 1910. чекало суђење са Мек Грегор Метерсом због публиковања тајни Златне зоре. Иако их је Кроули заиста објавио у делу ″Тајни ритуали и церемоније розенкројцерског реда″.[14] добио је суђење и штампао ново издање овог наслова. Убрзо се разводи од Кели и одлази у Москву где пише ″Химну Пану″, ″Град Богова″ и добија инспирацију да креира Гностичку мису. У овом периоду долази у додир са Ордо Темпли Ориентисом. Теодора Ројса упознаје 1912. и од њега добија пуномоћје за вођење енглеског огранка ОТО-а.[15] Почетком 1914. са Нојбургом објављује низ операција које ће постати познате под именом ″Париски рад″. Јуна исте године одлази у САД у Њујорк где остаје наредних пет година и ту пише ″Либер Алепх″, ″Либер 97″, ″Либер 194/729″. Поред издавања књига он у Њујорску упознаје Леу Хирсинг (енгл. Леа Хирсинх), она му постаје жена и децембра 1919. се са њом враћа у Лондон где је одлучио да оснује ″Опатију Телеме″. После неколико месеци избор је пао на Сицилију и место Челаф, већ 1920. одлази из Лондона, са њим одлази Леа,која се породила пре самог поласка, и ћерка Нинет Шамвеј.[16] Опатија је била активна све до 1923. а резултат њеног рада били су ″Либер Амрита″, ″Једна звезда на видику″, ″Либер Самекх″, ″Дневник уживаоца дроге″, ″Коментари на књигу закона″, Кроули је у том времену неколико пута путовао до Француске где пише ″Либер Нике″. У мају 1923. Мусолини је протерао Алистера и он најпре одлази у Тунис а затим поново у Француску. Након смрти Теодора Ројса постаје поглавар ОТО-а који се дели јер неки од чланова не прихватају Књигу закона и Телему.[17] Другу половину двадесетих година живи у САД-у где му се 1928. прикључује Израел Регарди који са њим проводи наредне 4 године, тај период обележило је издавање ″Магике у теорији и пракси″
Почетком тридесетих година издао је прва два тома ″Исповести″ ,финансијску помоћ пружио му је Карл Гермер, члан ОТО-а, а значајну улогу у техничкој припреми имао је Израел Регарди. Гермер је у наредним годинама финансијски помагао Кроулија који је често био пред банкротом.[18] До 1934. доста времена је проводио крећући се између Немачке и Португалије где објављује ″Равнодневницу богова″, ″Осам лекција о јоги″ и четврто издање Књиге Закона. Почетком Другог светског рата враћа се у Енглеску и ту издаје ″Магику без суза″, ″Књигу Тота″ са новодизајнираним шпилом Тарота. Последње дело објавио је 1947, исте године када је и умро, била је то антологија поезије ″Ола″,умро је 1.децембра и кремиран је у Брајтону уз свечаност којој је присуствовала мала група пријатеља.
Теозофија (грч. Teosophie) је појам који новоплатоничари користе за означавање знања о божанском помоћу непосредног сазнања - γνοσις, путем доживљавања божанског и мистичног обједињавања са њим - екстаза (unio mistica). Многи мистичари су се називали теозофима. Појам је био протегнут на све религије код којих је сазнање Бога, знање, а не вера.
Божанска мудрост, сазнање, тобоже, Бога путем непосредног духовног опажања и удубљивања у себе и у натчулни свет (систем религиозне мистике, састављен од прастарих празноверних хришћанско-магијских представа, верује у сеобу душа и реинкарнацију).
У ужем смислу теозофијом се назива модерно учење које је развила Хелена Блавацки (Раскривена Изида, 1877; и Тајно учење, 1888) у којем се мешају окултизам, индијска и западњачка мистика, и треба да се прикаже заједничко језгро великих светских религија и филозофских система свих времена.
1875. у Њујојрку је основано Теозофско друштво чије је главно седиште, према Адијару било премештено у Индију и које се раширило по целом свету, а нарочито преко А. Безантове (Древна мудрост, 1897.), која је 1907-1933 била председница друштва, које се вишеструко поцепало. Од једног дела је настало Антропозофско друштво, које је основао Рудолф Штајнер, који је код нас доста превођен, чак и између два рата (Тајна наука, итд.)
ХЕЛЕНА БЛАВАТСКА
Хелена Петровна Блаватска (1831-1891) својим је дјелима привлачила позорност и контроверзе јер је као извор својих информација наводила Махатме односно Мајсторе. Истакнула је да је у Тибету студирала с махатмом Морyом, којега је звала "Индијац", и с махатмом Коот Хоомијем, те касније описала да је с махатмом Морyом доживјела психичко-физиолошку промјену "поистовјећења с душом", након које је почела разумијевати његов живот, знање и језике те их се присјећати, чак и када он више није био присутан.
Позорност су привлачиле и њезине властите психичке моћи. Знала је манифестирати предмете само с помоћу воље, чиме је увелике дискредитирала спиритуализам, који је око 1870. године постао врло популаран, посебно у Америци. Други су заузврат одбацивали њезина списатељска дјела називајући је плагијаторицом и варалицом, те су је често описивали као шарлатанку.
Сyлвиа Цранстон поставља рекорд већ са својим академским радом на књизи који се састојао од четрнаест година истраживања материје и писања. Дио изворног градива које је сакупила за њезину је књигу по први пут преведен с руског језика. У књизи описује животно дјело Хелене Блаватске и каже како је оно више од стољећа утјецало на пјеснике, филозофе и знанственике.
Каква је Хелена Блаватска била као особа? Због једне фотографије на којој су њезине очи позорно упрте у гледатеља дали су јој надимак Сфинга, но она је имала и забавну и безбрижну страну. Још у младости имала је активан друштвени живот, радо је плесала и походила забаве гдје је побуђивала позорност духовитим разговорима и шалама. Родила се 1831. године у Украјини од оца Петера вон Хахна, капетана коњаничко-топничке јединице, и мајке Хелене Андрејевне, која је била феминистица и познати романописац. Обитељ вон Хахн често се селила и Хелена је заједно са сестром образована у манири руског племства. Надгледала ју је њезина бака с мајчиној стране, принцеза Хелена Павловна Долгорукова.
Када је Хелена имала четрнаест година, заокупиле су је књиге о мистици које је пронашла у књижници свога дједа. Са седамнаест година вјенчала се с државним службеником Никофором Блаватским. Још прије вјенчања схватила је да је њезина одлука била погрешна, но церемонију више није могла спријечити. Одбила је подјелу "свадбених права" и побјегла од мужа с намјером да се врати обитељи. На путу се спријатељила с једном Рускињом и почела путовати по свијету. Посјетила је Египат, Грчку и западну Еуропу. Схватила је да је с удајом добила нови статус и неовисност, будући да су неудане жене њезине друштвене класе живјеле под строгим надзором гувернанти.
Кроз цијелу књигу појављују се кратки описи њезиних пустоловина и невоља. Наводи се да је била рањена у Кримском рату те да је тијеком живота много пута била врло болесна и близу смрти.
Цранстон извјештава о бројним путовањима која је Блаватска подузела у својим двадесетим и тридесетим годинама: посјетила је Сједињене Америчке Државе, Канаду, Јужну Америку, Тибет, Ладакх, Бурму, Бурму, Јаву и Еуропу, гдје је неко вријеме живјела у Француској и Њемачкој, да би се потом вратила у Русију.
Блаватска се први пута са својим духовним учитељем, мајстором Морyом, накратко срела на свој двадесети рођендан у Лондону. Тада га је препознала будући да јој се прије тога био појавио у сновима. Сyлвиа Цранстон нам на уређен начин представља догађаје и повезује њезине касније боравке у Индији, Тибету и Кашмиру, гдје је неко вријеме живјела заједно с махатмом Кхоот Хоомијем (КХ) и срела својега мајстора, Морyу, који није живио тамо, него је стално путовао. Како је Блаватска објаснила, оба су учитеља само ријетко излазили у свијет, међутим свој су облик могли су пројицирати камо год су жељели.
"Пребивалиште мајстора Кхоот Хоомија била је велика дрвена кућа изграђена у кинеском стилу, слична пагоди; налазила се између језера и прелијепе планине", написала је Блаватска у писму. Када је боравила тамо, већину је времена посвећивала учењу енглеског те сензара, "тајанственог језика" посвећених ученика цијелог свијета. Блаватска, које је одлично говорила француски, говорни је енглески научила тек у ограниченој мјери, међутим он је унаточ томе постао језик њезина животног дјела – њиме је изражавала суптилну езотеричну филозофију и метафизику.
Њезино познавање Тбетанског будизма било је веће од знања које је било доступно јавности или западним проучаватељима, а познавала је и обичаје езотеричног будизма. То је знање потврдио др. Д. Т. Сузуки који је у сљедећем стољећу донесао зен будизам на Запад и који је рекао да је "Мадаме Блаватска недвојбено била на неки начин упућена у дубљи аспект учења махајане".
У својим тридесетима Блаватска је након психичке и физичке кризе задобила потпун надзор над својим окултним моћима. У младости су се у њезиној близини догађале "чудесне појаве", често саме од себе, и њезина се обитељ већ била навикла на те необичне "звекете" односно гласне звукове, необјашњива помицања покућства и ствари кроз зидове, на затворена писма која је могла точно прочитати до задњег слова, и тако даље. Читање нечији мисли, објаснила је, увијек је радила при пуној свијести, и то једноставно тако да их проматра док извиру из њихових глава људи, у спирали свјетлећег дима или у облику блиставе твари која се у различитим облицима и сликама обликовала око њих.
У задња два десетљећа живота, у својим четрдесетима и педесетима, Блаватска је завршила своје јавно дјеловање: предводила је оснутак Теозофског друштва у САД-у, Индији и Енглеској; покренула објављивање двају часописа, Тхе Тхеосопхист (Теозоф) и Луцифер; те написала своје најважније књиге, Исис Унвеилед (Разоткривена Изида) и Тхе Сецрет Доцтрине (Тајни наук).
1873. године је по упути својег Мајстора отишла у Неw Yорк, четири године остала у Сједињеним Државама те добила америчко држављанство. Тамо је с пуковником Хенрyјем Стеелом Олцоттом, Wиллиамом Q. Јудгеом и другима основала Теозофско друштво које је имало сљедеће циљеве:
1. Стварање језгре за универзално братство цијелог човјечанства, без обзира на расу, вјероисповијест, спол, касту или боју коже;
2. проучавање старих и сувремених религија, филозофија и знаности, те демонстрација важности тог студија;
3. истраживање необјашњених природних закона и психичких моћи које су скривене у човјеку.
Процват спиритуализма
Блаватска је у Неw Yорк стигла када је спиритуализам био у највећем процвату. У почетку се јавно заузела за њ, свједочила о различитим "духовним облицима" и задобивала велику позорност јавности. Потврдила је да се у неким случајевима ради о "истински чудесним појавама вишег реда, у којима се откривају неоспорна интелигенција и знање." Међутим, одбацила је већину медијумства, на примјер материјализацију мртвих, те тврдила да заправо мисли људи који сједе око стола привлаче к медију распадајуће астралне остатке умрлих које је душа одбацила. Тврдила је да су појаве као што су звоњава звончића, читање мисли, куцкања, материјализације и левитације остварљиве уз помоћ воље и без помоћи било каквих духова.
Блаватска је свој животни рад описала као "незахвалан задатак да увјери људе о чињеници других разина постојања." Многима који су је посјећивали пружала је доказ за то демонстрирајући им властити надзор над природним силама. Међутим, многи њезини посјетитељи који нису били спремни схватити окултну знаност видјели су само оно површинско, оно што је привлачило позорност, али и погрешна тумачења. Блаватска је сматрала да је њезина "најсветија дужност открити што је спиритуализам уистину, те објаснити што он није." Међутим, када је почела писати о опасностима медијумства, један је спиритуалистички часопис покренуо против ње клеветничку осветничку кампању која је потрајала више година.
Године 1888., три године прије своје смрти, Блаватска је у часопису Луцифер закључила да су окултне појаве и манифестације биле погрешно схваћене и погрешно интерпретиране како у погледу њихова карактера, тако и у погледу њихове сврхе. Надала се да ће у најбољем случају интелигентни људи, заједно са знанственицима, након што се освједоче физичким учинцима произведенима искључиво помоћу њезине воље, препознати постојање новога и изузетно занимљивог подручја истраживања. Па ипак, окултни феномени остали су у подручју чуда и враџбина, умјесто да их се разматра као "знанствене чињенице", како се Блаватска надала.
Унаточ свему, Блаватска је за вријеме свог боравка у Сједињеним Државама к теозофском покрету привукла људе као што је био Тхомас Едисон, а у Индији је њезин рад вратио њиховим традиционалним учењима личности као што су били Гандхи и Нехру. У вријеме када је индијска елита студирала на енглеским свеучилиштима и често нијекала своје тисућљетне традиције, контакт с ХПБ инспирирао их је да по први пута почну проучавати дјела као што је Бхагавад Гита.
У задњем десетљећу живота Блаватска се све више удаљавала од свијета и посвећивала писању и поучавању, а истовремено се борила са слабим здрављем. ОТКРИВЕНА ИЗИДА, њезино прво веће дјело, које је 1877. године објавила у двије књиге, бави се темељним идејама источне филозофије. Дјело је имало такав успјех да је за мање од десет дана продано тисућу примјерака. Блаватска га је написала у Сједињеним Државама, када је становала код професора Цорсона на Свеучилишту Цорнелл који је о томе написао:
"Имала је дубоко Знање о свему, а њезин начин рада био је врло необичан. Писала би у кревету, од девет сати па на даље, пушећи цигарету за цигаретом и дословно цитирајући одломке из десетака књига за које сам сасвим сигуран да их тада још није било у Америци. С лакоћом је преводила с више језика и повремено ме позивала да јој кажем како да на књижевни енглески преведе неки древни израз." Тада још није била овладала течношћу књижевног изричаја којим се одликује дјело ТАЈНА ДОКТРИНА. Према причању других, Блаватска је користила књиге када год су јој биле доступне, а када то није био случај, "извукла би их из астралне свјетлости, добила од својих Учитеља, или пак дошла до њих користећи осјетила своје душе."
Године 1987. центар ТЕОЗОФСКОГ ДРУШТВА постао је Лондон и Блаватска је наставила радити несмиљеним темпом.
Дјело Тхе Сецрет Доцтрине: Тхе Сyнтхесис оф Сциенце, Религион анд Пхилосопхy (ТАЈНА ДОКТРИНА: Синтеза знаности, религије и филозофије) објављено је у два дијела 1988. године.
Први дио, Козмогенеза, описује како настају и поновно се рађају свјетови и како је текао еволуцијски пут нашег планета и његових краљевстава све до тренутка када се развио људски облик.
Други дио, Антропогенеза, описује настајање људског ума до којега долази инкарнацијом људских душа из пријашњих свјетова, еволуцију раних раса и будући развој предвиђен за те расе.
Блаватска је потом установила Езотеричку школу и објавила дјела Тхе Кеy то Тхеосопхy (КЉУЧ ТЕОЗОФИЈЕ) и Тхе Воице оф Силенце (ГЛАС ТИШИНЕ). Умрла је 1891. године у Лондону након што је постала врло слаба и често више није могла ходати.
Након њезине смрти, лондонски је часопис Ревиеw оф Ревиеwс написао: "Оно што је Мадаме Блаватска направила неизмјерно је важније од пуког помицања шалица. Омогућила је најкултивиранијим и најскептичнијим мушкарцима и женама ове генерације да вјерују ... не само да невидљиви свијет који нас окружује садржи интелигенције које су неизмјерно супериорније од нашег познавања истине, него и да човјек може ступити у везу с тим скривеним и тихим проматрачима, те да га они могу научити божанским тајнама времена и вјечности."
Цранстонова документира учинак који је дјело ТАЈНА ДОКТРИНА у прошлом стољећу имало на подручју знаности, књижевности и умјетности. Блаватска је била прва која је агресивно оспоравала све прихваћењу Дарwинову теорију јер је она занемаривала ментални, креативни и духовни живот људске врсте. Цранстонова демонстрира како је дјело Хелене Блаватске претказало развој знаности у двадесетом стољећу: од свјетлеће материје, бесконачне дјељивости и непрестаног гибања атома, па до концепције да су материја и енергија измјењиви. Познато је да је Еинстеин на својем писаћем столу имао примјерак Тајног наука.
Међу онима на које је утјецао рад Хелене Блаватске су и умјетници као на примјер W. Б. Yеатс, Јамес Јоyце, Д. Х. Лаwренце, Т. С. Елиот, Тхорнтон Wилдер, Л. Франк Баум, Василиј Кандински, Пиет Мондриан, Паул Клее, Паул Гаугуин, Густав Махлер, Јан Сибелиус и Александер Скрјабин.
Књига Сyлвије Цранстон свједочење је о величини и утјецају Хелене Петровне Блаватске. Њезин живописан живот изазвао је како традиционалне друштвене обичаје тако и окоштале интелектуалне предрасуде њезина времена.
Након Хеленине смрти, на њезином су писаћем столу пронађене сљедеће ријечи:
"Постоји ПУТ, стрм и трновит,
испуњен свакојаким опасностима
- но ипак пут;
И ОН ВОДИ У СРЦЕ УНИВЕРЗУМА.
Могу вам рећи како да пронађете Оне
који ће вам показати тајни пролаз
који води само у Унутрашњост ...
Оне који стигну до циља чека неописива награда:
моћ да се благослови и спаси човјечанство.
За оне који падну,
ту су још и други животи
у којима могу доћи до успјеха."
Далај Лама је изворно титула поглавара жуте секте Гелуг, тибетанског будизма. На монголском језику „далај“ значи „океан“, а „лама“ (тиб. бла ма) је исто што и на санскриту гуру. Титулу је 1578. монголски владар Алтан-кан доделио Сонаму Гјатсоу, поглавару манастира Дрепунг, најистакнутијему лами у то време. Будући да се Сонам Гјатсо рачунао као трећа инкарнација те линије наслеђивања, постхумно је титула додељена и његовим претходницима. Тибетански будисти верују да је далај лама једна од небројених инкарнација (отеловљења) бодисатве милосрђа Авалокитешваре (тиб. Цхенрезиг [спyан рас гзигс]). Далај Лама се сматра врховним поглаваром тибетаснког будизма, а следбеници сва четири правца сматрају га највишим ламом у свој тибетаснкој традицији. Као титула, далај лама се пише малим словом, а као замена за лично име — великим словом, Далај Лама. Врло често испред његове титуле стоји и ХХ (Хис Холинесс, тј. његово височанство). Тибетанци Далај Ламу називају Гyалwа Ринпоцхе, што значи „цењени победник“ или Yисхун Норбу, што значи „драгуљ који испуњава жеље“.
Мехер Баба (25. фебруара 1894. - 31. јануара 1969.), рођен као Мерван Шериар Ирани је индијски мистик и духовни вођа који се је 1954. јавно прогласио Аватаром својег доба.
Одрастао је у уобичајем околностима и није показивао инклинацију према духовним питањима. Међутим, са 19 година је имао кратак контакт с муслиманском светицом Хазрат Бабајан којим је започела његова седмогодишња духовна трансформација. Тијеком неколико сљедећих мјесеци је ступио у контакт с још четири света човјека, а све их је назвао скупним именом "пет савршених учитеља". Сљедећих је седам година провео духовно се уздижући уз Упасни Махараја, једног од учитеља, а потом је започео с јавним радом. Само име Мехер Баба значи "Суосјећајни Отац", а надјенули су му га први сљедбеници.
Од 10. јула 1925. па све до смрти, Мехер Баба се одлучио на шутњу, а комуницирао је путем плоче с абецедом или јединственим покретима руку. Он и његови мандалији, односно сљедбеници, су проводили велике количине времена у изолацији, неријетко постећи. Такве би периоде прекидао због путовања широм свијета, јавних окупљања, те хуманитарним радом, укључујући рад с губавцима, сиромасима и ментално обољелима.
1931. године је први пута путовао на Запад и притом привукао велик број сљедбеника. Тијеком 1940-их је радио са загонетном скупином људи које је процијенио напредним душама и за које је користио назив маст. Од 1949. је путовао Индијом инкогнито у пратњи изабраних мандалија, називајући то својим Новим Животом. 10. фебруара 1954. се је прогласио Аватаром, односно инкарнацијом бога.
Двије аутомобилске несреће у којима је судјеловао као путник (у САД-у 1952. и у Индији 1956.) су увелике ограничиле његову покретност. 1962. је позвао своје сљедбеника са Запада у Индију на масивни дарсхан који је назван "Окупљање Истока и Запада". Забринут повећаном употребом ЛСД-а и других психоделичних дрога, Мехер Баба се је 1966. осврнуо на тај тренд и рекао како не доноси никакве истинске предности. Успркос све лошијем здрављу, наставио је са својим "универзалним радом", укључујући постење, изолацију и медитацију све до смрти 31. јануара 1969. Његов самадхи (гробница) у Мехерабаду у Индији привлачи ходочаснике из цијелог свијета.
Прожимање науке и религије је свакодневно и вековно и оне се допуњују мада то обичним смртницима не изгледа тако јер мисле да наука и религија једна другу оспоравају.
НАУКА
Само лаици мисле да је наука урадила нешто за добробит човечанства, а они који су мудри знају да је такозвана наука довела човечанство у колапс.
Јохан Гутенберг (нем. Johannes Gensfleisch zur Laden zum Gutenberg) (око 1400, Мајнц - 3. фебруар 1468), је био немачки металски радник и сматра се проналазачем технике штампања металним помичним словима.
Идеја те технике је била већ дуже позната али до тада није била усавршена у тој мери. Познати су и наводи да је та техника већ раније била реализована у Кини, Кореји и Јапану. Најстарија још учувана штампана књига
датира из 868. године. Године 1041. се у Кини појављују и први примерци штампаних књига техником металних покретних слова и као проналазач се наводи извесни Би Шенг. Гутенбергова заслуга, као оца модерног штампарства, се састоји у усавршавању појединачних покретних слова, легура олова, антимона и калаја у техници високе штампе, али и тадашњи проналазак штампарске пресе.
О његовом животу је веома мало познато и велики дио информација су само претпоставке. Његов брат Фриле Генсфлајш (нем. Friele Gensfleisch) је рођен у Елтвилу где је вероватно, са Гутенбергом основао малу штампарију и где је провео цели свој животни век (1434 — 1447.).
Гутенберг је рођен између 1395. и 1405. године као син племића и трговца Фриле Генсфлајша (нем. Friele Gensfleisch) у Мајнцу где и умире 3. фебруара 1468. године. Пошто је тачан датум његовог рођења непознат, Гутенбергово удружење је да би 1900. године славило његову 500.-годишњицу рођења, "прогласило" 1400.-ту као ту годину. Касније, по тадашњем обичају, мења име по називу породичног седишта "Гутернбергов посед"
Радио је као златар и писар, где долази у додир са првим штампаним књигама. Између 1434. и 1444. живи у Штрасбургу.
Са адвокатом и трговцем Јоханом Фистом (нем. Johannes Fust) уз његову масивну финансијску помоћ оснива штампарију, где примењује нову технологију штампе књига. Позната је Гутенбергова библија која је између 1448. и 1457. штампана у 180 примерака од којих су 49 још очувани. После спора око поделе зараде остварене штампарском делатношћу, између њих долази до раздора. Према неким изворима из тог спора Гутенберг излази осиромашен а према другима супротно.
Не постоје Гутенбергове аутентичне слике.
Библије које је штампао биле завршене 1455. године.
Захваљујући његовом изуму човечанству је сервирана лаж.
Леонардо ди сер Пиетро да Винчи познат као Леонардо да Винчи (итал. Leonardo da Vinci -Leonardo di ser Piero da Vinci ; 15. април 1452 — 2. мај 1519) је био италијански ренесансни архитекта, проналазач, инжењер, вајар и сликар.
Био је описан као идеал „ренесансног човека“ и као универзални геније. Познат је по својим ремек-делима, као што су „Тајна вечера“ и Мона Лиза, а његови изуми се данас користе у модерној технологији, иако нису примењивани у његово доба. Помогао је развоју анатомије, астрономије, и грађевинарства.
Његове слике се данас сматрају врхунским делима овог „универзалног генија“ како су га често називали. Био је фасциниран мистеријом људског лица и могућношћу читања „покрета душе“ кроз покрете и изразе лица. Леонардов портрет жене фјорентинског званичника тога времена „Мона Лиза“ надалеко је познат по загонетном изразу лица портретисане даме. Портрет „Мона Лиза“ је први психолошки портрет насликан у историји те се зато даје толики значај овом делу.
Он је сервирао свету лаж о тајној вечери и о апостолима.
Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. [1] Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.
Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1850.
Наводни реформатор србског језика као да Срби нису били писмени од настанка света.
Александер Флеминг (енгл. Alexander Fleming; 6. август 1881 — 11. март 1955.) је био шкотски микробиолог. 1928. године је из гљиве Penicillium notatum изоловао први антибиотик, пеницилин. Нобелову награду за медицину 1945. године поделио је са енглеским биохемичарем Чејном и аустралијским лекаром Флоријем, који су његов изум први пут применили.
Крив због убиства људи путем вакцина.
Никола Тесла (Смиљан, Војна крајина, Аустријско царство, 10. јул 1856 – Њујорк, Њујорк, САД, 7. јануар 1943)
је један од најпознатијих светских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике. Рођен је 10. јула 1856. у селу Смиљан код Госпића у Лици (Војна крајина, Аустријско царство, данас Хрватска) у српској породици, а умро 7. јануара 1943. у Њујорку, САД.
Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака.
Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек на изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима.
Пошто никада није обраћао много пажње на своје финансијско стање, умро је у својој 87. години, сиромашан и заборављен.
Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса, Тесла.
КРИВ ЗБОГ НИСКОФРЕКФЕНТНОГ ГЕНЕРАТОРА – ХААРПА ИЛИ ХАРФЕ КОЈА УТИЧЕ НА МОЖДАНЕ ЋЕЛИЈЕ КОД ЉУДИ И СТАВЉА ИХ У РОБСКИ ПОЛОЖАЈ.
Марија Склодовска-Кири (пољ. Maria Skłodowska-Curie; Варшава, 7. новембар 1867 — Саланш, 4. јул 1934, Француска)
је позната физичарка и хемичарка пољског порекла. Имала је француско и пољско држављанство. Већи део живота је провела у Француској, а тамо је и започела научну каријеру. Вршила је истраживања из хемије и физике. Жена је Пјера Кирија, а мајка Еве Кири (фр. Eve Curie) и Ирене Жолио Кири (фр. Irène Joliot-Curie).
У њена највећа достигнућа спадају: рад на теорији радиоактивности, техникама раздвајања радиоактивних изотопа као и откриће два нова хемијска елемента - радона и полонијума. Под њеним личним надзором вршена су, прва у свету, истраживања о могућности излечења рака помоћу радиоактивности. Један је од оснивача нове гране хемије - радиохемије.
Двострука је добитница Нобелове награде, први пут 1903. године, из физике, заједно са мужем Пјером Киријем и Анријем Бекерелом за научна достигнућа у испитивању радиоактивности, а други пут 1911. године из хемије, за издвајање елементарног радона. Она је до данас остала једина жена која је Нобелову награду добила два пута.
СВИ ОНИ КОЈИ СУ ИЗМИШЉАЛИ СРЕДСТВА ЗА МАСОВНО УНИШТАВАЊЕ ЉУДИ СУ БИЛИ НАГРАЂЕНИ.
Ево још неких масона, научника, теолога који су криви за све оно што нам се данас дешава :
Алберт Пајк (Albert Pike)
Амерички адвокат, војсковођа и писац (рођен 1809, умро 1891). Био је Врховни Командер Шкотског Реда Јужне Јурисдикције (Sovereign Grand Commander AASR, Southern Jurisdiction). Аутор капиталног дела "Морал и догма".
Александар Флеминг (Sir Alexander Fleming)
Британски биолог (рођен 1881, умро 1955). Открио је пеницилин 1928 године. За ово откриће је добио Нобелову награду 1945. године.
Александар Пушкин (Aleksander Pushkin)
Руски песник (рођен 1799, умро 1837). Још за живота га је славила цела Русија. Најпознатија дела: "Евгеније Оњегин", "Борис Годунов", "Моцарт и Салијери". Био је члан Ложе "Овид" у Кишињеву (Kischinev).
Алфред Едмунд Брем (Alfred Edmund Brehm)
Немачки зоолог (рођен 1829, умро 1884). Цео свој живот посветио је природи и животињама.
Андре Ситроен (Andre Citroen)
Француски инжењер и произвођач аутомобила. Био је члан Ложе "La Philosophie Positive" у Паризу.
Антоан Јозеф Сакс (Antoine Joseph Sax)
Белгијанац, произвођач музичких инструмената (рођен 1814, умро 1894). Изумео је нов дувачки инструмент саксофон (1846). Био је члан Ложе "Les Vrais Amis de L'Union".
Артур Конан Дојл (Sir Arthur Conan Doyle)
Британски писац (рођен 1859, умро 1930). Постао познат по романима о детективу Шерлоку Холмсу. Био је члан Ложе "Феникс" број 257 из Портсмута, Енглеска (Phoenix Lodge No. 257, Portsmouth, England).
Артур Велингтон (Arthur Wellesley, Duke of Wellington)
Енглески војник и политичар (рођен 1769, умро 1852). Победио је Наполеона код Ватерлоа. Био је премијер Британије и Ирске. По речима многих, "највећи војсковођа кога је Енглеска икад имала". Био је члан Ложе "Ирска" број 494 из Трима, Ирска (Irish Lodge No. 494, Trim, Ireland).
Бенџамин Френклин (Benjamin Franklin)
Американац, један од "очева" нације (рођен 1706, умро 1790). Овај Масон, научник, писац и издавач је данас, ван Америке, остао највише упамћен по истраживању електрицитета и проналаску бифокалних наочара и пећи на дрва. Неуморан у проучавању неистражених подручја науке, Френклин је са истим жаром заступао и идеје Братства у које је ушао већ 1731. године. Из његове штампарије је изашао и први примерак "Андерсонове књиге Конституције" објављен на америчком тлу. Био је члан Ложе "Свети Јован" у Филаделфији, држава Пенсилванија (St. John's Lodge Philadelphia PA.).
Бенито Хуарез (Benito Juarez)
Мексички политичар (рођен 1806, умро 1872). Председник Мексика од 1858 до 1872.
Чарлс Хилтон (Charles C.Hilton)
Амерички хотелијер. Био је члан Ложе "Вилијам Б. Ворен" број 309 из Чикага, држава Илиноис (William B. Warren Lodge No. 309, Chicago, Ilinois).
Чарлс Линдберг (Charles Lindbergh "Lucky Lindy")
Амерички авијатичар (рођен 1902, умро 1974). Први пилот који је сам прелетео Атлантик (од 20. до 21. маја 1927. године). Његов авион "Дух Њу Орлеанса" красиле су Масонске инсигније. Био је члан "Кистон" Ложе бр. 243 из Сент Луиса, Мисури (Keystone Lodge, St. Louis, Missouri).
Џејмс Андерсон (James Anderson)
Енглески свештеник (рођен 1679, умро 1739). По налогу Велике Ложе Енглеске, саставио је Конституције, историју обавеза и права Слободних зидара. На основу тих Конституција, и данас се одређује ваљаност Масона.
Џеси Џексон (Reverend Jesse Jackson)
Американац, борац за људска права (рођен 1941. године). Баптистички свештеник, два пута кандидат Демократа на председничким изборима у САД, 1984 и 1988. године. Члан је Ложе "Хармонија" број 88. из Чикага, држава Илиноис (Harmony Lodge No. 88, Chicago, Illinois).
Џон Бозвел (John Boswell)
Лорд од Оукинлека (Laird of Auchinleck). Први неоперативни Масон игде забележен 1600. година, Единбург (Edinburgh).
Џон Глен (John H. Glenn)
Амерички астронаут (рођен 18. јула 1921. године). Био је први американац у орбити (1962). Много година касније (1998), вратио се у НАСА-у и поново одлетео у Свемир. Тада је постао најстарији човек који је икада отишао у Космос (имао је 77. година). Постао је Слободни зидар у Ложи "Конкорд број 7." у граду Њу Конкорд, држава Охајо (Concord Lodge No. 688 New Concord, Ohio).
Џон Вејн (John Wayne)
Најпознатији филмски каубој (рођен 1907, умро 1979). Глумио у "култним" филмовима као што су "Црвена река", "Песак Иво Џиме", "Рио Гранде".
Џонатан Свифт (Johathan Swift)
Ирски песник и писац. Најпознатије дело "Гуливерова путовања". Био је члан Ложе број 22. у Даблину.
Џорџ Гершвин (George Gershwin)
Амерички композитор (рођен 1898, умро 1937). Унео је елементе џеза у форму класичне музике. Најпознатија дела су му "Рапсодија у плавом" (1924), и опера "Порги и Бес" (1935).
Даглас Мек Артур (General Douglas MacArthur)
Амерички генерал (рођен 1880, умро 1964). Био је командант савезничких снага у Јужном пацифику за време Другог светског рата. Командовао је и снагама УН у Кореји од 1950 до 1951. године. Масон је постао на Филипинима где је и добио 32 степен. Био је доживотни члан Храма "Нил Шрајн" у Сијетлу, држава Вашингтон (Neal Shrine Temple, Seattle, Washington).
Данијел О'Конел (Daniel O'Connell)
Ирски патриота (рођен 1775, умро 1847).Борио се за права Ирских католика.
Давид Сарноф (David Sarnoff )
Руски емигрант (рођен 1891, умро 1971). Пионир радија и "отац" ТВ. Као водитељ радио емисије, 1912. године је пратио поринуће брода "Титаник".
Дејви Крокет (Davy Crockett)
Пионир Дивљег Запада (рођен 1786, умро 1836). Бавио се и политиком: заступао је државу Тенеси у два мандата (1827-1831 и 1833-1835). Прикључио се тексашким револуционарима који су се борили против Мексика. Погинуо је у опсади тврђаве "Аламо".
Дјук Елингтон (Duke Ellington)
Амерички џез пијаниста и композитор (рођен 1899, умро 1974). Компоновао је дела као што су: "Mood Indigo" (1930), "Sophisticated Lady" (1933). Био је члан Принц Хол Ложе "Друштво" број 1 у Вашингтону (Social Lodge No. 1 PHA, Washington DC.).
Ђакомо Казанова (Giacomo Casanova)
Најпознатији "латински" заводник свих времена (рођен 1725, умро 1798). Био је авантуриста, писац и обавештајац. Слободни зидар је постао у Лиону, Француска.
Ђузепе Балзамо, познатији као "Каљостро" (Giuseppe Balsamo "Cagliostro")
Италијански алхемичар и маг (рођен 1743, умро 1795). Путовао је по свету: Индија, Грчка, Египат и од тамошњих мудраца учио тајне лечења и магије.
Ђузепе Гарибалди (Giuseppe Garibaldi)
Италијански национални херој (рођен 1807, умро 1882). Као генерал војске, освојио је Сицилију 1860 године. Његова победа је омогућила формирање Краљевине Италије (1861). Постао је Слободни зидар у "Томпкинсвил" Ложи број 471, на Стејт Ајланду, Њујорк (Topkinsville Lodge No. 471, Staten Island, NY). Био је Велики Мајстор Велике Ложе Палерма.
Едгар Хувер (Edgar J. Hoover)
Американац (рођен 1895, умро 1972). Био је директор ФБИ од 1924 до 1972. Остао је упамћен по енергичној борби против гангстера у време прохибиције (1919-1933) и по антикомунистичкој кампањи коју је спроводио после Другог светског рата. Био је члан "Федералне" Ложе број 1 у Вашингтону (Federal Lodge No.1, Washington DC).
Едвард Бенеш (Eduard Benes)
Чехословачки политичар (рођен 1884, умро 1948). Био је Министар иностаних послова Чехословачке (од 1918 до 1935) и председник земље (од 1935 до 1938). Морао је да напусти земљу за време немачке окупације. После Другог Светског рата је поново изабран за председника, 1946. године. Био је члан Ложа "Ian Amos Komensky" broj 1. i "Pravda Vitezi" у Прагу, Чехословачка.
Едвин "Баз" Олдрин Jуниор (Edwin E. "Buzz" Aldrin, Jr.)
Амерички астронаут, члан посаде Апола 11, други човек у историји који је корачао прашњавом површином Месеца (20. јула 1969). Члан Ложе "Клир Лаке број 1417" (Clear Lake Lodge No. 1417) из Сибрука, држава Тексас. Док је радио на пројекту "Аполо", Едвин је имао 32. степен Шкотског Реда. Поред неопходне опреме, на земљин сателит је понео и једну малу свилену заставу Врховног Савета Шкотског ритуала Јужне Јурисдикције. Ова застава данас украшава зид библиотеке Храма Шкотског Реда у Вашингтону, који се налази у 16.-тој улици број 1733. у непосредној близини Беле куће.
Елиас Ешмол (Elias Ashmole)
Први познати енглески "спекулативни" Масон (рођен 1617, умро 1692). Документација о његовом чланству потиче из Ворингтона, Ленкешир (Warrington, Lancashire) - 1646. година. Био је један од оснивача Краљевског друштва (Royal Society).
Франц Лист (Franz Liszt)
Мађарски композитор (рођен 1811, умро 1886). За живота је био познат као виртуоз на клавиру. Компоновао је дела као што су "Дантеова Симфонија" (1856) и "Фаустова Симфонија" (1853-1861). Био је члан Ложе "Zur Einigkeit" из Франкфурта, Немачка.
Франсоа Мари Аруе де Волтер (Francois Marie Arouet de Voltaire)
Француски писац и филозоф (рођен 1694, умро 1778). Водећа личност просветитељства. Најзначајнија дела :"Брут" (1730), "Живот Луја XIV" (1751) и "Кандид" (1759). Био је члан Ложе "Les neufs Soeurs" у Паризу.
Фредерик Бартолди (Frederic A. Bartholdi)
Француски вајар (рођен 1834, умро 1904). Његово најпознатије дело је "Слобода осветљава свет", касније популарно назван "Кип Слободе" који је постављен у Њујоршкој луци 1868. године.
Густав Александар Ајфел (Gustave Alexandre Eiffel)
Француски инжењер (рођен 1832, умро 1923). Конструисао кулу у Паризу, која је касније названа по њему, за светску изложбу 1889 године.
Хари Худини (Harry Houdini)
Амерички мађионичар (рођен 1874,умро 1926). Највећи илузиониста свих времена. Слободни зидар је постао 21. августа 1923. године у Ложи "Св. Сесил број 568." у Њујорку, Пенсилванија (St. Cecile Lodge No. 568, New York).
Хенри Форд (Henry Ford)
Амерички аутомобилски индустријалац (рођен 1863, умро 1947). Усавршио је бензински мотор (1893), основао "Ford Motor Company" (1903) и развио најпродаванији модел "малог, економичног, породичног аутомобила" - Модел Т (1908-1927). Био је члан Ложе "Палестина" број 257 из Детроита, држава Мичиген (Palestine Lodge No. 357, Detroit MI.).
Хорацио Нелзон (Horatio Nelson)
Енглески Адмирал (рођен 1758, умро 1805). Учесник ратова са Наполеоном, погинуо у борби код Трафалгара.
Хозе де Сан Мартин (Jose de San Martin)
Аргентинац, борио се за ослобађање Јужне Америке од Шпаније (рођен 1778, умро 1850). Учествовао у ослобађању Чилеа и Перуа.
Исмаил Паша (Ismail Pasha)
Вице краљ Египта (рођен 1830, умро 1895). За време своје владавине је поклонио обелиск Сједињеним државама. Овај обелиск, назван "Клеопатрина игла" је постављен у Њујорку. Био је Велики Мајстор Велике Ложе Египта.
Јан Масарик (Jan Masaryk)
Син Томаса, првог председника Чехословачке (рођен 1886, умро 1948). Био је министар иностраних послова у егзилу за време Другог Светског рата.
Јан Сибелиус (Jean Sibelius)
Фински композитор (рођен 1865, умро 1957). Учествовао у буђењу духа Финског народа. Најпознатија дела: "Симфонија бр.6 и 7." Био је члан Ложе "Суоми" број 1, Хелсинки (Suomi Lodge No.1, Helsinki).
Јицак Рабин (Yitzhak Rabin)
Премијер Израела (рођен 1922, убијен 1995). Добио је Нобелову награду за мир 1994. године.
Јохан Брамс (Johannes Brahms)
Немачки композитор (рођен 1833, умро 1897). Написао је много дела која спадају у баштину светске музике (Симфонија бр.2., Други концерт за клавир).
Јохан Волфганг Гете (Johann Wolfgang von Goethe)
Немачки писац и научник (рођен 1749, умро 1832). Мајстор поезије, драме и новеле. Педесет година је радио на драми "Фауст" (1808). Пуних педесет година је био члан и Ложе "Амалиа" у Вејмару (Amalia Lodge, Weimar).
Јозеф Гиљотин (Joseph Ignace Guillotin)
Проналазач "Гиљотине", справе која ће, како је веровао, довести до хуманијег извршења смртне казне. Био је оснивач Великог Оријента Француске (Grand Orient of France).
Јозеф Хајдн (Joseph "Franz" Haydn)
Аустријски композитор (рођен 1732, умро 1809). Компоновао је многе симфоније, опере и концерте. Био је члан Ложе "Zur Wahren Eintracht" из Беча.
Јулиус Андраши (Julius Andrassy)
Мађарски гроф (рођен 1823, умро 1890). Учествовао је у мађарској буни, после чега је под претњом смртне казне морао да побегне у Париз. Инициран је у Ложи "Брдо Синај". По стварању Аустро-Угарске монархије постаје мађарски премијер и у исто време министар спољних послова Аустро-Угарске.
Карло Колоди (Carlo Collodi)
Италијански писац (рођен 1826, умро 1890). Мало је познато да се заправо презивао Лорензини, међутим, када је почео да пише изабрао је своје уметничко (име) презиме. Колоди је у ствари мало село у Тоскани где је рођена његова мајка. Његово најпознатије дело "Пинокио" представља омиљено штиво сваког детета.
Кемал Ататурк (Mustapha Kemal Ataturk)
Први председник Турске (1923). Харизматични вођа (рођен 1881, умро 1938), стекао је ширу популарност војном победом код Дарданела (1915). Борио се за независност Турске. Прекинуо је владавину Отоманске Империје и увео Турску у ново, модерно доба. Био је члан италијанске Ложе "Macedonia Resorta e Veritus".
Кинг Жилет (King C. Gillett)
Амерички проналазач и произвођач (рођен 1855, умро 1932). Произвео је "безбедни" жилет (ц. 1895) и основао је "The Gillette Safety Razor Company" (1901).
Кристофер "Кит" Карсон (Christopher "Kit" Carson)
Пионир Дивљег Запада (рођен 1809, умро 1868). Био је члан "Монтезума" Ложе број 109, Санта Фе, држава Нови Мексико (Montezuma Lodge No. 109, Santa Fe, New Mexico).
Клерк Гебл (Clark Gable)
Амерички глумац (рођен 1901, умро 1960). Холивудска легенда. Добио је "Оскара" за филм "Догодило се једне ноћи" (1934). Био је члан Ложе "Беверли Хилс" број 528. у Калифорнији (Beverly Hills Lodge No.528 CA).
Лајош Кошут (Lajos Kossuth)
Мађарски револуционар (рођен 1802, умро 1894). Борио се за независност Мађарске од Аустрије.
Лајонел Хемптон (Lionel Hampton)
Амерички џез музичар, вођа оркестра и композитор.
Леополд Моцарт (Leopold Mozart)
Аустријски композитор, виолиниста и концерт мајстор. Отац Волфганга Амадеуса Моцарта.
Луис "Сачмо" Армстронг (Louis Armstrong)
Чувени џез трубач (рођен 1900. године, умро 1971.). Био је члан Принц Хол Ложе "Монтгомери" број 18 из Њујорка, држава Пенсилванија (Montgomery Lodge No.18, NY PHA).
Махатма Ганди (Mohandas Karamchand Ghandi)
Индијски лидер (рођен 1869, умро 1948). Због својих мирољубивих ставова и начина живота сматран је за "светог човека". Ненасилан принцип политичке борбе се и данас назива по њему.
Марк Шагал (Mark Chagall)
Руски сликар (рођен 1887, умро 1985). У свом раду је комбиновао фолклор и фантазију. Илустровао је више литерарних дела. Постао Слободни зидар у граду Витебск, Белорусија.
Маркиз де Лафајет (Marquis de Lafayette)
Француски војник и политичар (рођен 1757, умро 1834) који се борио на страни Џорџа Вашингтона у америчкој револуцији. После рата за независност, вратио се у Француску где је такође учествовао у револуцији 1789. и 1830. године. Постао је Масон у Француској. Касније је био почасни члан многих Ложа из САД.
Метју Веб (Matthew Webb)
Британски пливач, први човек који је препливао Ламанш (1875). Двадесет и једну миљу широк канал, Метју је препливао за 21 сат и 45 минута. Био је члан Ложе "Нептун" број 22 (Neptune Lodge No.22).
Михаил Бакуњин
Руски анархиста (рођен 1814, умро 1876.). Са непуних двадесет и шест година живота отиснуо се из родне Русије и креће на пут по Европи са намером да диже револуције. Године 1868. прилази Интернационали и постаје њен први теоретичар. Преводи Комунистички манифест и Капитал Карла Маркса на руски језик. Инициран је 1845. године. У Италији је припадао Ложи “Il Progresso Sociale”. Написао је Катехизам модерног Слободног зидарства.
Натан Мајер Ротшилд (Baron Nathan Mayer Rothschild)
Бизнисмен. Слободни зидар је постао 24. октобра 1802. године у Ложи "Емултон" број 12. у Лондону, Енглеска (Emulation Lodge No. 12, London).
Нет "Кинг" Кол (Nat 'King'Cole)
Амерички певач и пијаниста (рођен 1919, умро 1965). Снимио је многе баладе од којих су неке постале "евергрин" ("Unforgettable" i "Mona Lisa"). Био је члан Принц Хол Ложе "Томас Волер" број 49 из Лос Анђелеса, држава Калифорнија (Thomas Waller Lodge No.49, Los Angeles, CA).
Николо Паганини (Niccolo Paganini)
Италијански композитор (рођен 1782, умро 1840). Виртуозни виолиниста који је публику хипнотисао својим извођењем.
Оливер Харди (Oliver Hardy)
Амерички глумац (рођен 1892, умро 1957). Остао је упамћен по комичним улогама у филмовима (Лаурел и Харди). Био је члан "Соломон" Ложе број 20, Џексонвил, Флорида (Solomon Lodge No. 20, Jacksonville, Florida).
Оскар Вајлд (Oscar Wilde)
Ирски песник (рођен 1854, умро 1900). Био је оспораван од стране критике због бунтовничког понашања и боемског живота. Писао је приче, есеје и новеле. Најпознатије дело: "Слика Доријана Греја"(1891). Припадао је Ложи "Аполо Јуниврзити број 357." (Apollo University Lodge No. 357).
Питер Селерс (Peter Sellers)
Британски глумац (рођен 1925, умро 1980). Остао је упамћен по улози у серији филмова о "Пинк Пантеру". Био је члан Ложе "Челзи" број 3098 из Лондона (Chelsea Lodge No. 3098, London, UK).
Пјер Жозеф Прудон (Pierre Joseph Proudhon)
Француски социолог (рођен 1809, умро 1865). Скренуо је пажњу на себе својим памфлетом "Шта је својина?" (1840). Борио се за право мањина.
Принц Хол (Prince Hall)
Први амерички црни Масон (рођен 1748, умро 1807). Постао је Слободни зидар у Ирској војној Ложи 1775. године, да би касније основао "Афричку Ложу" број 439 ЕЦ (African Lodge No. 439 EC) која још увек постоји.
Рандолф Черчил (Lord Randolph Churchill)
Британски политичар, отац Сер Винстона Черчила.
Ридјард Киплинг (Rudyard Kipling)
Британски писац (рођен 1865, умро 1936). Најпознатија дела: "Човек који је хтео да буде краљ" (1889), "Књига о Џунгли" (1894), и новела "Ким" (1901). Добитник је Нобелове награде за књижевност 1907. године. Слободни зидар је постао 5. априла 1886., уздигнут је 3. маја 1886. а мајсторску заклетву је положио 6. децембра 1886. године. Био је члан Ложе "Нада и истрајност" број 782, град Е.Ц. Лахор, држава Индија (Hope and Perseverance Lodge No.782. E.C.Lahore, India EC).
Роалд Амундсен (Roald Amundsen)
Норвешки истраживач (рођен 1872, погинуо 1928). "Последњи Викинг" како су га многи називали. Први је својио Јужни пол 14. децембра 1911. године.
Роберт Брнс (Robert Burns)
Шкотски песник (рођен 1759, умро 1796) . Био је члан Ложе "Св. Дадид" број 174, Тарболтон (St. Davids Lodge). Писао је и Масонске песме. На његовом споменику у Еру, налазе се и многи Масонски симболи.
Роберт Пери (Robert E. Peary)
Амерички истраживач (рођен 1856, умро 1920). Први је освојио Северни пол. Био је члан Ложе "Кејн" број 454. из Њујорка (Kane Lodge No. 454, New York City).
Роберт Першинг Вадлоу (Robert Pershing Wadlow)
Американац (рођен 1918, умро 1940). Званично највиши измерени човек на свету (9 фита висок). Био је члан Ложе "Френклин" број 25 из Алтона, Илиноис (Franklin Lodge No. 25, Alton, Illinois).
Ричард Берд (Richard Byrd)
Амерички адмирал (рођен 1888, умро 1957.) који је први прелетео Северни пол (1929-1930.). Инициран је у Ложи "Federal No 1", Оријент Вашингтона, припадник Ложе "Кејн" број 454, Оријент Њујорка. Основао Ложу "Антарктик" број 777, под обедијенцијом Велике Ложе Новог Зеланда. Приликом Прелетања Земљиних полова, бацао је Масонске заставице.
Салвадор Аљенде (Salvador Allende)
Чилеански револуционар (рођен 1908, умро 1973). Први комунистички председник који је легално изабран. Желео је да спроведе реформе и уведе социјализам умереног типа. Погинуо је у председничкој палати док је била бомбардована од стране чилеанског ратног ваздухопловства. Постао Слободни зидар 1935. у Ложи "Прогрес" број 4 у Валпарису (Lodge Progresso No. 4, Valpariso).
Семјуел Колт (Samuel Colt)
Амерички произвођач и иноватор ватреног оружја (рођен 1814, умро 1862). Измислио је први револвер.
Семјуел Клеменс, познатији као Марк Твеjн (Samuel L.Clemens, "Mark Twain")
Амерички писац и хумориста (рођен 1835, умро 1910). Најпознатија дела су му "Том Сојер" (1876) и "Авантуре Хаклбери Фина" (1884). Био је члан Ложе "Поларна звезда" број 79. у Мисурију (Polar Star Lodge No. 79, Missouri). У Слободно зидарство је био примљен 22. маја 1861. године, уздигнут 12. јуна 1861. године док је мајсторску заклетву положио 10. јула 1861. године.
Сесил Б. Де Мил (Cecil B. DeMille)
Амерички филмски редитељ и продуцент. Био је члан Ложе "Принц од Оранжа" број 16. у Њујорку, држава Пенсилванија (Prince of Orange Lodge No.16, New York).
Симон Боливар (Simon Bolivar)
Јужноамерички лидер ( рођен 1783, умро 1830). Поразио је Шпанију 1819. године у револуцији. Постао је председник Велике Колумбије (сада Колумбија, Венецуела и Еквадор) и помогао ослобађање Перуа и Боливије (1823-1834). Постао је Слободни зидар у Ложи "Слобода" број 2 у Перуу ("Liberty" Lodge No.2). Био је и члан Реда Витезова Темплара и члан Шкотског Реда.
Скоти Пипен (Scottie Pippen)
Амерички кошаркаш. Играо је за Чикаго Булсе и поносно носио дрес са бројем 33.
Свами Вивекананда (Swami Nerendramah Datta Vivekananda)
Индијски мистик (рођен 1863, умро 1902). Први је донео знање о хиндуизму и јоги на запад. Био је члан Ложе "Нада и вера" број 1, из Калкуте, Индија (Hope and Anchor Lodge No. 1 Calcutta, India).
Шугар Реј Робинсон (Sugar Ray Robinson)
Амерички боксер (рођен 1921,умро 1989). Био је шест пута Шампион света. Једном у супер-тешкој (1946-1951) и пет пута у средње-тешкој категорији (1951-1960). Био је члан Принц Хол Ложе "Џопа" број 55 из Њујорка (Joppa Lodge No. 55, PHA, New York).
Валтер Скот (Sir Walter Scott)
Шкотски књижевник (рођен 1771, умро 1832). Писао је песме и новеле са историјским садржајем. Најпознатије дело: "Ајванхо". Слободни зидар је постао 2. марта 1801. у Ложи "Св. Давид" бр. 36. у Единбургу (Lodge Saint David,No. 36, Edinburough)
Вилбер и Орвил Рајт (Wilber and Orville Wright)
Американци. У историју су ушли 17. децембра 1903. године када су извели први лет авионом. Орвил Рајт је полетео са писте дуге 18 метара и летео је "читавих" 37 метара. Лет је трајао 12 секунди. Тог дана су браћа Орвил обавила три лета. Док је Орвил извео први лет у историји, његов брат Вилбер је имао, тада најдужи лет 260 метара за 59 секунди.
Вилијам, Лорд Бајрон (Byron, Lord William)
Британски песник (рођен 1788, умро 1824). Био је Велики Мајстор Велике Ложе Енглеске од 1747. до 1751. године.
Вилијам "Каунт" Бејзи (William "Count" Bassie)
Амерички џез музичар (рођен 1904, умро 1984). Композитор и вођа оркестра. Био је члан Ложе "Мудрост" број 102 из Чикага, држава Илиноис (Wisdom Lodge No. 102, Chicago). Такође је био и члан реда Шрајн у Њујорку.
Вилијам Коди, познатији као Буфало Бил (William "Buffalo Bill" Cody)
Легенда Дивљег Запада (рођен 1846, умро 1917). Када су велика освајања нове земље завршена, доноси одлуку да оснује циркус (1883) и креће на турнеју по Сједињеним Државама и Европи. Био је члан Ложе "Плејт Вели" број 15 у Небраски (Platte Valley Lodge No. 15 Nebraska).
Винстон Черчил (SIR Winston Churchill)
Британски премијер (рођен 1874, умро 1965). Обећавао је "крв, зној и сузе". Био је фасциниран Наполеоном Бонапартом. Добио је 1953. године Нобелову награду за књижевност. Био је члан Ложа "Стадхолм" број 1591. и Ложе "Розмари" број 2851. (Studholme Lodge No. 1591 and Rosemary's Lodge No. 2851).
Волфганг Амадеус Моцарт (Wolfgang Amadeus Mozart)
Генијални Аустријски композитор (рођен 1756, умро 1791). Иако је кратко живео, иза себе је оставио више од 600 дела: "Магична фрула" (1791), опера "Дон Ђовани" (1787). Слободни зидар је постао 14. децембра 1784. године у Ложи "Zur Woltatigkeit" у Бечу.
Волтер Крајслер (Walter P. Chrysler)
Амерички аутомобилски магнат (рођен 1875, умро 1940). Добио је 32. степен Шкотског Реда у Салини, Канзас (32 degree ASSR, Salina, Kansas). Био је и члан реда Шрајн (Isis Shrine Temple at Salina, Kansas) и Кедрова Либана (Toll Cedar Lodge).
Жак Етјен Монтголфије (Jacques Etienne Montgolfier)
Француски проналазач (рођен 1740, умро 1810). Заједно са својим братом Жак Етјеном направио је и извео први лет у балону на топли ваздух (1783). Био је члан Ложе "Les Neuf Soeurs" у Паризу.
Жан Хенри Дунон (Jean Henri Dunant)
Шведски филантроп (рођен 1828, умро 1910). Оснивач је организације "Интернационални Црвени Крст" (1864). Добио је 1901. године Нобелову награду за мир.
Џорџ Вашингтон (George Washington) је 04. новембра 1752. године примљен у Слободнозидарски Ред у "Фредериксбург" Ложи број 4. у држави Вирџиниа. По окончању рата за независност и избора за првог председника Сједињених држава, Вашингтону је понуђена титула Великог Мајстора САД, што је требало да постане званичан назив за председника државе. Будући председник је одбио ово звање, али је зато положио заклетву америчком народу пред Робертом Ливингстоном, Великим Мајстором њујоршке Ложе. Библија над којом је овај чин обављен, узета је из Ложе "Светог Јована" у Њујорку. Над овом Библијом заклели су се и Ворен Хардинг, Двајт Ајзенхауер, Џими Картер и Џорџ Буш.
Поред Брата Вашингтона, још четрнаест америчих председника је носило кецељу. То су:
Џејмс Монро (James Monroe) - Пети председник Сједињених држава (рођен 1758, умро 1831). Слободни зидар је постао у "Вилиамсбург" Ложи број 6, држава Вирџиниа (Williamsburg Lodge No.6, Williamsburg, Virginia) 09. novembra 1775. godine.
Ендрју Џексон (Andrew Jackson) - Седми председник Сједињених држава. Слободни зидар је постао у Ложи "Хармонија" број 1, Нешвил, Тенеси (Harmony Lodge No.1, Nashville, Tennessee). Био је шести Велики Мајстор Велике Ложе Тенесија. Припадао је и Реду Краљевског Лука.
Џејмс Полк (James Knox Polk) - Једанаести председник Сједињених држава (рођен 1795, умро 1849). Уздигнут је 04. септембра 1820. године у Ложи "Колумбија" број 31, Колумбија, Тенеси (Columbia Lodge No.21, Columbia, Tennessee). Припадао је и Реду Краљевског Лука.
Џејмс Бјукенон (James Buchanan) - Петнаести председник Сједињених држава (рођен 1791, умро 1868). Слободни зидар је постао 11. децембра 1816. године. Уздигнут је 24. јануара 1817. године у Ложи "Ланкастер" број 43, Ланкастер, Пенсилванија (Lancaster Lodge No. 43, Lancaster, Pennsylvania). Исте године је постао и Мајстор. Године 1821. и 1822. је вршио дужност Другог Надзорника у Ложи, да би 12. марта 1825. постао и њен Старешина. Изабран је за доживотног члана 1858. године, а био је и помоћник Великог Мајстора Пенсилваније. Припадао је и Реду Краљевског Свода (Catalogue Yvert No 385).
Ендрју Џонсон (Andrew Johnson) - Седамнаести председник Сједињених држава (рођен 1808, умро 1875). Слободни зидар је постао 1851. године у Ложи "Гринвил" број 119, у месту Гринвил, држава Тенеси (Greenville Lodge No. 119, Greenville, Tennessee). Припадао је и Реду витезова Темплара. Био је први амерички председник који је добио 32. степен Шкотског Реда на церемонији одржаној у "Белој кући" 1867. године.
Џејмс Абрам Гарфилд (James Abram Garfield) - Двадесети председник Сједињених држава (рођен 1831, умро 1881). Уздигнут је 22. новембра 1864. године у Ложи "Колумбо" број 246, Гаретсвил, Охајо (Columbus Lodge No. 246., Garrettsville, Ohio). Припадао је и Реду витезова Темплара и Шкотском Реду (достигао је XИВ степен).
Вилиам Мек Кинли (William McKinley) - Двадесет и пети председник Сједињених држава (рођен 1843, умро 1901). Уздигнут је 03. априла 1865. године у Ложи "Хирам" број 21, Винчестер, Вирџиниа (Hiram Lodge No. 21., Winchester, Virginia). Припадао је и Марк Масонима, Реду Краљевског Лука и Реду витезова Темплара.
Теодор Рузвелт (Theodore Roosevelt) - Двадесет и шести председник Сједињених држава (рођен 1858, умро 1919). Уздигнут је 24. априла 1901. у Ложи "Матинкок" број 806, у Ојстер Беју, држава Њујорк (Matinecock Lodge No. 806., Oyster Bay, New York State).
Вилиам Хауард Тафт (William H. Taft) - Двадесет и седми председник Сједињених држава (рођен 1857 умро 1930). Слободни зидар је постао у Ложи "Килвининг" број 356, Синсинати, Охајо (Kilwinning Lodge No. 356, Cincinnati, Ohio) 18. фебруара 1909. године.
Ворен Хардинг (Warren Harding) - Двадесет и девети председник Сједињених држава (рођен 1865, умро 1923). Слободни зидар је постао 28. јуна 1901. године. Повећање награде је добио тек пошто је постао председник (уздигнут је 13. августа 1920. у Ложи "Марион" број 70, Мерион, Охајо (Marion Lodge No. 70, Marion, Ohio), а исте године је постао и мајстор. Добио је 33. степен Шкотског Реда. Припадао је и Реду витезова Темплара. Био је први амерички председник који је припадао Реду Шрајн (Shrine).
Френклин Делано Рузвелт (Franklin D. Roosevelt) - Тридесет и други председник Сједињених држава (рођен 1882, умро 1945). Слободни зидар је постао 11. октобра 1911. године. Уздигнут је 28. новембра 1911. године у Ложи "Холанд" број 8, Њујорк (Holland Lodge No. 8, New York City). Био је члан и Шкотског Реда. Добио је звање почасног Великог Мајстора Реда Де Молеа.
Хари Труман (Harry Truman) - Тридесет и трећи председник Сједињених држава (рођен 1884, умро 1972). Слободни зидар је постао 09. фебруара 1909. године у Ложи "Белтон" бр. 450, у граду Белтон, држава Мисури (Belton Lodge No. 450, Belton, Missouri). Уздигнут је у истој Ложи 18. марта 1909. године. Био је Велики Мајстор Велике Ложе Мисурија (1940 - 1941), припадао је реду витезова Темплара и Шрајна. Добио је 33 степен Шкотског Реда. Био је почасни Велики Мајстор Реда Де Молеа.
Линдон Џонсон (Lyndon Johnson) - Тридесет и шести председник Сједињених држава. Био је члан Ложе "Џонсон Сити" број 561, Џонсон Сити, Тексас (Johnson City Lodge No. 561, Johnson City, Texas).
Џералд Форд (Gerald Ford) - Тридесет и осми председник Сједињених држава. Слободни зидар је постао 30. септембра 1949. године у Ложи "Малта" број 465, Гранд Рапидс, Мичиген (Malta Lodge No. 465, Grand Rapids, Michigan). 20. априла је уздигнут у степен Помоћника, а 18. маја је добио и степен Мајстора.
Постојале су индиције за још неке председнике Сједињених држава да су припадали славном Братству, али накнадни увид у документацију Ложа је то демантовао.
Џејмс Медисон (James Madison) је био четврти председник Сједињених држава. За себе је говорио да је припадао Ложи "Хирам" број 59, Вестмореланд Кантри, држава Вирџиниа (Hiram Lodge No. 59, Westmoreland Country, Virginia). Ова Ложа је постојала само кратко време и није сачувана њена документација.
Абрахам Линколн (Аbraham Lincoln) је поднео молбу за пријем Ложи "Тириан", у граду Спрингфилд, држава Илиноис, али је повукао убрзо пошто се кандидовао за председника Сједињених држава 1860. године. Свој поступак је образложио страхом од слабог одзива гласача уколико би се сазнало да је њихов кандидат члан тајног друштва. Ипак, задржао је могућност да приступи Слободним зидарима после председничког мандата, што никада није урадио.
Линдон Џонсона (Lyndon Johnson) сврставају међу председнике који су припадали Слободним зидарима, што је он de facto био. Ипак, његова Масонска активност је била више него скромна. После приступања Реду 30. октобра 1937. године, повукао се из ложе јер, како је говорио, "дужности конгресмена му одузимају исувише времена да би у потпуности могао да испуњава и обавезе које Слободно зидарство поставља пред Браћу".
Роналд Реган (Ronald Reagan) никада није постао Слободни зидар. Иако се 11. фебруара 1988. године делегација Велике Ложе из Вашингтона запутила пут Беле куће са намером да Регану уручи повељу почасног члана Шкотског Реда, за иницијацију није било довољно времена јер би она трајала скоро цео дан, што обавезе председника нису дозвољавале. Авај! Да би неко постао Слободни зидар, мора прво да буде инициран у некој од "плавих ложа". Овако, бившем председнику Регану преостаје само почасна титула Шкотског Реда и чланство у једној другој организацији, Шрајн, такође блиској Масонима.
ПОЗНАТИ СРБСКИ МАСОНИ
Александар Карађорђевић - наследник престола од 1909. године, регент Србије од 1914, регент Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 01. децембра 1918. године, краљ Краљевине Југославије од 1921. до смрти 1934. године. Други син краља Петра. Постао је престолонаследник 1909. године, пошто се његов старији брат Ђорђе, услед болести, одрекао престола. Школовао се у Женеви, Петрограду и Београду. Учествовао је у Балканским ратовима, као номинални командант Прве армије. Године 1914. је постао регент Србије, а у Првом светском рату је био врховни командант српске војске. Како је из Првог светског рата Србија изашла као једна од победничких земаља, регент је искористио повољну политичку ситуацију на Балкану и у Европи, и 01. децембра 1918. године прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку Краљевину СХС. У земљи су тада постојале две јаке политичке струје: једну је предводио Никола Пашић са радикалима, а другу регент Александар. Обе струје су се слагале око централистицког уређења земље, али су биле супротстављених мишљења о томе ко ће владати земљом. Пашићева струја се залагала за уставну и парламентарну монархију, а Александар је тежио да учврсти своју личну власт. Године 1921, 28. јуна, донет је Видовдански устав, којим је Александар добио широка овлашћења у управи и законодавству. Исте године, у августу, умро је краљ Петар и Александар је ступио на престо. Наредни потези које је повукао представљали су отворено кршење основних демократских начела: доношење Обзнане 1920. године, Закона о заштити државе 1921. године, укидање Видовданског устава 6. јануара 1929. године и завођење диктатуре, познате као шестојануарска диктатура. Убијен је приликом званичне посете Марсеју, 9. октобра 1934. године. Атентатори су били припадници Вослободителне македонске револуционарне организације (ВМРО), чији је циљ био стварање Велике Македоније која би, уз садашњу Македонију, обухватала и делове Грчке, Албаније и Бугарске. После атентата, Александра је наследио његов најстарији син Петар.
Доситеј Обрадовић - просветитељ и рационалиста (рођен 1739, умро 1811. године). Свој духовни развој је почео двоструким бекством, са заната у манастир а затим из манастира у свет, да би највећи део живота провео на путу. Пре одласка на Запад развио се у књижевника и хуманисту источноевропског типа с доминантним грчким утицајем, што је дошло до израза у неколико његових раних, за живота необјављених дела (Ижица, Венац од алфавита, Христоитија и др.). Преласком у Беч, 1771. године, Доситеј се сасвим окреће Западу: одбацио је мантију и ставио перику, од одбеглог монаха постао је слободни мислилац, Европејац, философ у духу 18. века, први модерни српски писац. Одлучује да упозна земље средње Европе, слуша предавања на универзитетима у Немачкој, борави у Паризу и Лондону, брзо и лако савлађује оба класична и све главне европске језике и преводи с њих. Његово дело има двоструку основу: његово лично искуство, познавање народа, путничке доживљаје и додире с другим народима, с једне, те његову огромну лектиру на класичним и модерним језицима, с друге стране. Као писац захтевао је напуштање конфесионалних претпоставки раније културе, прихватање западне просвећености и стварање књижевности на народном језику према античким и модерним европским узорима. Тај програм сажето је формулисао у просветитељском манифесту Писмо Харалампију а широко га је образложио полазећи од властитих доживљаја у свом главном делу, аутобиографији "Живот и прикљученија" (I, 1783, II, 1788). Најзначајнији српски писац осамнаестог века, један од водећих просветитеља средње и југоисточне Европе, превођен још за живота на румунски, Доситеј је зачетник нове српске књижевности, с огромним утицајем како на наредне генерације писаца тако и на њене даље токове, све до данас.
Др Николај Велимировић - епископ, у световном животу Никола, рођен је 23. 12. 1880. године у Лелићу, крај Ваљева. Уз Јустина Ћелијског најзначајнији српски теолог у новијој историји, а сигурно најплоднији религиозни писац. Докторирао је 1908. године на старокатоличком богословском факултету у Берну (тема рада: "Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве"). Идуће године је докторирао и у Женеви, на филозофском факултету са темом о Берклију. Замонашио се у манастиру Раковица крај Београда, 1909. године. Наредних неколико година проводи у Русији (учио је и предавао на кијевској духовној академији). За време Првог светског рата лобирао је у Енглеској и Америци за Србију, веома успешно. Епископ жички постаје 1919. године, а годину дана касније епископ Охридски. Обједињујући обе епархије, одлучује да подсакне женско монаштво, пише, предаје и руководи богомољачким покретом, обнавља овчарско кабларске манастире и монашка братства у њима. Држи мисионарску обуку а и сам мисионари - путујући по Индији, Азији и Африци. Године 1936. поново преузима Жичку епархију. По немачкој окупацији, 1941. године, као осведочени противник Немаца али и католичке цркве бива интерниран је у манастир Љубостињу а затим у манастир Војловицу, заједно са патријархом Гаврилом Дожићем. На крају га пребацују у злогласни логор Дахау. После Другог Светског рата, као познати антикомуниста одлучује да се не враћа у земљу, већ одлази у САД. У новом свету постаје уважаван и цењен. Предавао је на Академији Св. Владимира (Њујорк), богословији Св. Тројице (Пенсилванија), и академији Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија) где је и умро 05. марта 1956. године. Сахрањен је крај манастира Св. Саве у Либертвилу да би 1991. године његови земни остаци били пренети у Србију, у родно село Лелић.
Ђорђе Вајферт - индустријалац, добротвор, пионир модерног рударства у Србији и гувернер Народне банке, рођен је 15. јуна 1850. у Панчеву. Умро је 87 година касније. Апсолвирао је велику пиварску школу у Вајенстефану код Минхена. По завршетку школовања преузима од оца пивару на Топчидерском брду, коју проширује. Пошто су за рад у пивари биле потребне велике количине угља, те исте 1872. године, млади Ђорђе је кренуо да га тражи по Србији. Прва истраживања је започео у Костолцу, да би касније прешао у подручје Авале да испитује живину руду, а затим у село Рупље код Грделице, где је истраживао олово. Следећа истраживачка станица је била у Русману испод Дели Јована, у крајинском округу, где је започео са експлоатацијом злата. Године 1895. први пут долази у тада сиромашно и примитивно село Бор. Осам пуних година је, уз огромне физичке и материјалне жртве, безуспешно трагао за неком рудом. Био је већ на путу да одустане, али на наваљивање једног од блиских сарадника - инжињера Шистека, пристао је да продужи истраживање на још један период. Најзад, једне ноћи, пронађена је бакарна жица непроцењиве вредности. После пуних тридесет година упорног истраживања, Вајферту се посрећило, и Бор је за само две године постао центар рударства, повезан железницом са целим светом. Године 1890. је наименован за гувернера Српске Народне Банке. Дарежљиви Мецена културних и хуманих установа и пријатељ науке. Импресиван је списак одликовања која је добио у животу, јер међу њима су и Карађорђеве Звезде II и III реда, Велики Кордон Светог Саве, Ордени Белог Орла о врату са Звездом и II степена, Орден Милоша Великог о врату, Орден Таковског Крста о врату, Медаља друштва Светог Саве, као и Лента Румунске Звезде, највиши орден Румуније који се додељује само крунисаним главама. О свом трошку је у Панчеву сазидао Цркву Свете Ане (посветио ју је својој мајци) и порталну зграду на католичком гробљу, а код Зајечара је сазидао православну цркву. Ђорђе Вајферт је постао Масон 04. октобра 1890. године у Ложи "Демократија'' у Пешти. Један је од оснивача Ложе "Побратим" чији је Старешина био пуних девет година. По оснивању Врховног Савета Србије, 10. маја 1912. године бива изабран за најмоћнијег Суверена Великог Командера. Након формирања Краљевине, Вајферт постаје Велики Мајстор Велике Ложе Срба, Хрвата и Словенаца "Југославија" и на том, у југославенској Масонерији најзначајнијем месту, остаје све до почетка тридесетих година.
Живојин Мишић - српски војвода (рођен 1855, умро 1920. године). Рођен је као тринаесто дете у породици. Школовао се у Крагујевцу и Београду, а XI класу артиљериске официрске школе завршио тек 1880. године (због учешћа у рату са Турском) и то као 21 од 23 кандидата. Учествовао је у свим ратовима Србије од 1876. до 1918. године. Предавао је стратегију на вишој школи војне академије а био је и почасни ађутант краља Александра Обреновића. Први пут је пензионисан после мајског преврата, 1904. године. Реактивиран је 1909. године и постављен за заменика начелника главног генералштаба. У балканским ратовима (1912. и 1913.) је био помоћник начелника врховне команде. Поново је пензионисан 1913. године да би био реактивиран 1914. У току Првог светског рата обављао је многе дужности. Истакао се у командовању Првом српском армијом у колубарској бици. После преласка Албаније се разболео и одлази на лечење у Италију да би већ 1916. године поново био на челу Прве Армије. Године 1918, при пробоју солунског фронта, био је начелник штаба врховне команде.
Иво Андрић - књижевник, дипломата, једини југословенки нобеловац (рођен 1892, умро 1975. године). У младости, као ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је националистичком покрету „Млада Босна“. Дружио се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем, Сибетом Милићићем и другим писцима који се окупљају око кафане Москва. Почетком 1920. године Андрић започиње своју успешну дипломатску каријеру. На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске академије наука и уметности. "За епску снагу" којом је "обликовао мотиве и судбине из историје своје земље", 1961. године је добио Нобелову награду. Написао је више романа, приповетки, путописа. Најзначајнија дела: "На Дрини ћуприја", "Омер Паша Латас", "Травничка хроника", "Госпођица". Био је члан Ложе "Доситеј" све до 1926. године када је искључен из Слободно зидарског савеза.
Јован Дучић - песник и дипломата (рођен 1871, умро 1943. године). Одрастао је у Требињу и Мостару. Прешао је пут од учитеља у српским школама у Аустро Угарској до амбасадора у европским градовима. Заједно са песником Алексом Шантићем, покреће лист "Зора" у Мостару. У Паризу је завршио права. Умро је у емиграцији у САД. Стварао је песме трајних вредности које је касније сам одабрао и редиговао за издање својих "Сабраних дела". Поред песама ("Аве Сербиа", "Јабланови", "Молитва") писао је и путописе: "Градови и химере", афористику "Благо цара Радована", као и есеје о књижевности "Моји сапутници" о Бори Станковићу, Видрићу, Милораду Митровићу и др. Живот у туђини будио му је носталгију за завичајем која се одражава и у његовим песмама. Године 2000, песникови посмртни остаци су, по његовој жељи, пренешени у родно Требиње.
Јосиф Шакабента - епископ вршачки (рођен око 1743. као Јосиф Јовановић, умро 1805. године). Синовац патријарха Арсенија IV (Јовановића) Шакабенте. Замонашио се 1774. Брзо је напредовао у црквеној хијерархији, па је већ 1781. био хиротронисан за епископа пакрачко славонског и целог Ђенералитета. Био је велики борац против католицизма и унијаћења православаца, због чега је имао проблема са Угарским властима. Преузевши епископалну власт у вршачкој епархији, 1786. године, оснива нижу гимназију и интернат, обновља манастир Месић, а од власти издејствује граду Вршцу статус "слободног краљевског града".
Кнез Михајло Обреновић - владао Србијом у два наврата, од 1839 до 1842 и од 1860 до 1868, све до убиства 10. јуна у Кошутњаку. Рођен је у Крагујевцу 1823. године као млађи син Кнеза Милоша и Књегиње Љубице. Први пут био изабран од стране Совјета за кнеза као седамнаестогодишњак непосредно после смрти свога брата Милана - који је владао само четири недеље. Порта је потврдила његов избор као изабраног владара, а не као наследног. Његова владавина пада у време унутар српских борби (уставобранитељи) и присталице Обреновића, а ионако је била само номинална, земљом влада намесништво. После буне Томе Вучића Перишића, кнез Михајло бежи у Аустрију, а на престо Србије долази Александар Карађорђевић. Друга владавина, по смрти Милоша Обреновића, 1860. године, Михаило преузима престо. Извршио је реформу војске и целе управе у земљи. После догађаја на Чукур чесми и дуге дипломатске активности у Европи, 06. априла 1867. Турци предају кључеве Београда и још неких градова у Србији. Владао је апсолутистички, али у духу просвећеног апсолутизма. Његови политички противници (али и Турци, вероватно) организовали су атентат у којем је Кнез убијен. Иза себе није оставио наследника.
Милан Грол - политичар (рођен 1876, умро 1952). Школовао се у Београду да би студије књижевности и позоришта наставио у Паризу. Године 1903. запошљава се у Народном позоришту у Београду као драматург да би 1909. постао управник. За време Првог светског рата био је на челу српског Press-бироа у Женеви. Подсекретар у Министарству спољних послова од августа 1924. и посланик Краљевине СХС у Турској до децембра 1924. Посланик у Народној скупштини 1925 - 29. Министар просвете од 23. фебруара 1928. до 6. јануара 1929. Организатор и директор Коларчевог народног универзитета од 1929 до почетка Другог светског рата. Од 1940. председник Демократске странке. Министар за социјалну политику и народно здравља од 27. марта 1941. до 9. јануара 1942. Министар саобраћаја од 10. јануара 1942. до 26. јуна 1943. Министар иностраних дела од 26. јуна до 10. августа 1943. Потпредседник Владе од 7. марта до августа 1945. Уредник "Дневног листа" (1905-9) и "Одјека" (1912-14 и од 1936-41). Покретач "Недељног гласника" (1922). Покретач и уредник "Демократије" (септембар-новембар 1945). Објавио велики број радова из књижевности, драматургије и политике. Књиге: Позоришне критике (1931); Из предратне Србије (1939); Из позоришта предратне Србије (1952); Лондонски дневник, 1941-1945.
Митрополит Методије - Митрополит београдски (од 1791 до 1801). Грк, који је столовао на београдској Митрополији непосредно пред Први Српски устанак. Због својих веза са устаницима, Митрополит је по наређењу београдског паше удављен у тврђави, 26. јануара 1801. године.
Митрополит Стефан Стратимировић - Митрополит Карловачки (од 1790 до 1836). Рођен је 27. децембра 1757. године у Кулпину, у породици која иако српска, имала је угарски племићки статус. Студирао је право и философију у Бечу и Будиму. Замонашио се 1784, да би два месеца касније постао Архимандрит Крушедолски. Са 28 година изабран је за Епископа Будимског, а већ са 32 године живота за Митрополита. Основао је многе епархијске клерикалне школе, а за његовог иначе дугог владања основана је и новосадска и карловачка Гимназија, што је његово животно дело. Тесно је сарађивао и дописивао се са Вуком Караџићем, Доситејом Обрадовићем, Милошем Обреновићем. Уживао је високи углед у Угарским племићким круговима, што је можда последица његовог припадања Братству Слободних зидара.
Петар Ичко - трговац и дипломата. Потиче из Катранице (Пирги). Крајем XVIII века живео је у Београду. Био је повереник солунских и земунских трговаца, трговачки конзул и тумач београдског везира Хаџи Мустафа-паше кога су дахије убиле 1801. године. После увођења дахијске страховладе, прелази у Земун, где постаје једна од значајних личности у припремању Првог српског устанка. По избијању устанка враћа се у Србију и игра врло важну улогу у преговорима устаника с Турцима. Као резултат његовог дипломатског рада у Цариграду је 1807. године склопљен мир који се у српској историји назива још и "Ичков мир". Када је у ослобођеном Београду 1807. године образован Магистрат (општинска управа) именован је за председника. Умро је 1808. године.
Петар Мркоњић (Петар I Карађорђевић) - краљ Србије од 1903. до 1918. године, касније краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 18. новембра 1918. до 1921. године. Омиљени владар кога је народ прозвао чича Пера. После мајског преврата 1903. године на трон Србије после династије Обреновића, по трећи пут долази породица Карађорђевић, која је владала наредне четири деценије. Петар Карађорђевић се школовао у Београду и Женеви, у Паризу је завршио војну школу Сен-Сир, а као поручник и вишу војну школу у Мецу. Борио се на страни Француске у француско-пруском рату а учествовао је и у босанско-херцеговачком устанку под именом Петар Мркоњић. У то време је безуспешно нудио своју сарадњу кнезу Милану Обреновићу. На српски престо је ступио у својој педесетдеветој години. Увиђајући да је тежња за самовлашћем и недовољан слух за жеље народа довела до пропасти његове претходнике из династије Обреновића, Петар се приклонио уставној монархији, скупштинској и страначкој слободи. Владавина краља Петра обележена је трима ослободилачким и победничким ратовима: Првим балканским ратом 1912. године, Другим балканским ратом 1913. године и Првим светским ратом вођеним од 1914. до 1918. године. Тајна организација Црна рука, коју су чинили официри, и даље је била врло активна. После мајског преврата 1903. године, она је оснажила и имала је утицаја на политички живот земље. Под њеним утицајем, краљ Петар се 22. јуна 1914. године повукао, преневши вршење краљевске власти на престолонаследника Александра. У сећању целог свог народа краљ Петар I Карађорђевић је остао запамћен као омиљени и праведни владар, који је заједно са својом војском прошао кроз најтежа искушења Првог светског рата: прелазак преко Албаније и избеглиштво у Грчкој. Како је Први светски рат донео ослобођење Словенима који су живели у Аустријској монархији, краљ Петар је био први краљ Срба, Хрвата и Словенаца у заједницкој држави. Умро је 1921. године.
Петар II Петровић Његош - владика, владар, књижевник и филозоф (рођен 1813, умро 1851. године). Завладичен је 1833. године у Санкт Петербургу у Русији. Владао је Црном Гором од 1830. до 1851. године. Укинуо је гувернадурство, установио је Сенат као извршну власт, завео плаћање пореза, организовао и наоружао војску. Водио је честе борбе против Турака. Године 1834. на Цетињу је основао прву државну основну школу. Исте године је основао и штампарију у којој је објавио своје прве песничке збирке ("Пустињак цетињски" и "Лијек јарости турске"). Његош као књижевник и филозоф својим делима је, по мишљењу многих, далеко надмашио Његоша државника и владику. Његова књижевна остварења, "Луча микрокозма", "Горски вијенац" и "Лажни цар Шћепан Мали", допринела су да се Његош данас сматра једним од највећих српских песника. Посмртни остаци Његоша сахрањени су у крипти маузолеја подигнутог на Језерском врху, на Ловћену где се налази и маузолеј. Подигнут је по замисли хрватског вајара, Масона, Ивана Мештровића, на месту на коме је Његош још за живота подигао црквицу - капелу са жељом да у њој буде сахрањен. Капела је 1974. године демонтирана и на њеном месту је подигнут маузолеј.
Сима Милутиновић Сарајлија - књижевник и историчар (рођен 1791, умро 1847. године). Милутиновићева породица је бежећи од куге из Сарајева, 1793. године дошла у Београд где је и започео своје школовање. Образовање наставља у Земуну, а затим четири године у Сегедину, па у Сремским Карловцима. Године 1809, враћа се у Србију, да би учествовао у борбама на Дрини. Био је писар Правитељствујшћег совјета у Београду. Један је од првих ученика Доситеја Обрадовића. Слободни зидар постаје 1819. године у Кишњеву у Ложи "Овидије". Убрзо одлази у Лајпциг где штампа велики епски спев о Првом српском устанку "Сербијанку" са свевидећим оком у троуглу на насловној страни. Афилује у Ложу "Минерва" што му омогућава штампање и преводе српске поезије. У Србији приступа уставобранитељима на челу са Масоном Томом Вучићем Перишићем, чланом тадашње мешовите српско-турске Ложе "Али Коч" у Београду. У Црну Гору одлази 1827. године где постаје секретар и сарадник владике Петра I и учитељ његовог синовца Рада, касније владике Петра II. На позив кнеза Милоша прелази у Србију где остаје до краја живота. Када је у структуру градске полиције уведена функција буљукбаше (старешине над 22 градска пандура), обављао је дужност београдског буљукбаше од 1830. до 1832. године.
Станислав Бинички - истакнути српски композитор и диригент (рођен 1872, умро 1942. године). По повратку са минхенског Конзерваторијума, компоновао је симфоније за оркестар Краљеве Гарде. Био је први директор београдске Опере и један од оснивача Музичке школе "Станковић". У Слободно зидарски савез је ушао 1894. године, у Ложу "Побратим".
Стеван Мокрањац - један од најзначајнијих српских композитора (рођен 1856, умро 1914. године). Истакнути диригент Београдског певачког друштва. Године 1889, основао је Гудачки квартет у коме је и сам свирао. Заједно са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким поставља темеље српској музичкој педагогији, оснивајући Српску музичку школу, 1899. године у којој је предавао теоретске предмете. Уједно је био и њен први директор, све до 1913. године. Инспирисан фолклором различитих крајева јужнословенског поднебља, компоновао је "Руковети" које представљају врсту хорских свита. "Руковети" са Косова, Црне Горе и Босне, заједно са Приморским напјевима и оригиналном хорском композицијом (минијатуром) "Козар" чине основу његовог световног хорског ствараластва. Од духовних дела писаних у православној традицији и данас су део концертног репертоара "Опело у фис молу" и "Литургија". Члан Слободно зидарског реда је постао 1891. године у Ложи "Побратим".
Стеван Сремац - књижевник, (рођен 1853, умро 1906. године). У Слободно зидарско Братство је примљен 26. децембра 1891. у Ложи "Побратим". Сремац је родом из Војводине, али је највећи део живота провео у Србији, у Београду, и једно време у Нишу, тек ослобођеном од турске власти. Та три амбијента нашла су места у његовим приповеткама и романима. Сремац је најпопуларнији српски приповедач. Читаоце је привукла носталгична поезија старовременог живота полуоријенталног Ниша (Ивкова слава, Зона Замфирова) као и раскошан хумор и слике равничарског амбијента у његовом главном делу - хумористичком роману Поп Ћира и поп Спира.
Владика Платон - епископ Бачки (од 1848 до 1867). Рођен је 12. јула 1787. у Сомбору, као Павле Атанацковић, где је и завршио гимназију са философијом, да би права и богословију студирао у Карловцима. Радио је као учитељ. Будући да је прво био припадник тзв. "белог свештенства", свештеник мирског реда, оженио се и био рукоположен у чин ђакона и презвитера. Епископ будимски је постао 12. септембра 1839. године када и започиње реорганизацију СПЦ у Угарској, незадовољан дотадашњим радом Митрополита Стефана Стратимировића, такође Масона, око начина на који је Стефан управљао српском црквом у Угарској. Највећа заслуга владике Платона је рад на уџбеницима из веронауке. Своју кућу је даривао за оснивање правне академије у Новом Саду, дао је штампарију новосадској гимназији и био је оснивач "Платонеума" - интерната за сиромашне ученике сомборске учитељске школе. У свом богатом животу, био је и председник Матице Српске.
Вук Стефановић Караџић - реформатор српског језика и правописа, сакупљач народних песама и умотворина. Рођен је 6. новембра 1787. године у подрињском селу Тршићу. Рано је почео да се занима за књигу, па га је са осам година отац уписао у приватну школу код извесног Гргура, да учи. Када је 1796. године завладала куга, школа је распуштена те се Вук преселио у манастир Троношу где наставља образовање. Свој допринос борби за ослобођење србског народа од Турске власти даје пером - у првом српском устанку био је писар код хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије, али после његове погибије, у пролеће 1805, обрео се у Сремским Карловцима где је учио од тада прослављеног песника и калуђера Лукијана Мушицког. Пре Вукове језичке обнове употребљавана су три писана језика: црквени или рускословенски, грађански или славеносерпски и народни или простонародни. Са замисли да српски језик упрости - "пиши као што говориш, читај као што је написано" - успео је да стари народни језик модернизује тако што је избацио 13 непотребних слова а убацио 6 нових. Године 1814, у Бечу издаје збирку народних песама под називом "Мала простонародна славено-серпска пјесмарица ", у којој се нашло стотинак лирских и неколико епских песама. Исте године штампа "Писменицу сербског језика по говору простога народа написану" - прву граматику српског језика. Четири године касније, објављује "Српски рјечник", уз који прикључује "Сербску граматику", усавршенију од Писменице. Започиње превођење наших народних песама на немачки језик. Занимљиво је да су сви пропагатори и преводиоци наше народне поезије у Европи у XIX веку били Слободни зидари. Познато је да су "Хасанагиницу" преводили почев од Алберта Фортиса још и Гете на немачки, Казинци на мађарски, Валтер Скот на енглески, Казимир Буђински на пољски, Шарл Водије на француски, Воскотов на Руски. Оно што чини константу у овом попису славних преводилаца "Хасанагинице" јесте њихово чланство у Масонском савезу. За свој успешан рад, Вук добија 1820. године сребрну медаљу Царске руске академије. Међутим, отпор језичкој обнови српског језика пружало је високо православно свештенство, на чијем се челу тада налазио митрополит Стефан Стратимировић, иначе Слободни зидар. Иако је митрополит био образован човек, није имао напредна схватања у погледу језика. Његов наследник, Јосиф Рајичић, добар Вуков пријатељ, је успео да забрани штампање Вуковог превода Новог завета на народни језик. Упркос забранама, Вуков језик бива прихваћен и улази у званичну употребу само четири године после његове смрти. Легенда каже да је овај великан Српског народа умро 7. фебруара 1864. са књигом народних песама у рукама. Сахрањен је на Бечком гробљу да би 1897. године његови посмртни остаци били пренети у домовину и положени у порту београдске Саборне цркве, где и данас почивају.
ЕВО ЈОШ НЕКИХ ОСОБА КОЈЕ СУ КРИВЕ ЗБОГ КОЛАПСА ЧОВЕЧАНСТВА:
Елизабета II (енгл. Elizabeth II; Elizabeth Alexandra Mary; Лондон, Уједињено Краљевство, 21. април 1926) је монарх 16 краљевских земаља Комонвелта (енгл. Commonwealth Realms).
Џон Дејвидсон Рокфелер (енгл. John D. Rockefeller) био је амерички индустријалац и филантроп. Оснивач је породице Рокфелер, која је своје богатство стекла у нафтној индустрији. Брат је Вилијама Рокфелера.
Оснивач је нафтне компаније стандард оил компани - енгл. Standard Oil Company 1820. године коју је водио док се није званично пензионисао 1897. Како су керозин и бензин добијали на важности, Рокфелерово богатство је расло. Постао је најбогатији човек на свету и први Американац који вреди више од милијарду долара.[1] Често се сматра за најбогатијег човека у историји.[2]
Његов унуци су Дејвид Рокфелер, Нелсон Рокфелер.
Натан Мајер, Фреихерр фон Ротшилд (16. септембар 1777 - 28. јул 1836), познат као Натан Мајер Ротшилд, био Лондону финансијер и једна од пет синова друге генерације Ротшилд
банкарски династије. Он је рођен у Франкфурту на Мајни, четврто дете Мајер Ротшилд Амсцхел (1744-1812) и Гутле Сцхнаппер (1753-1849)
СВИ ОНИ НОСЕ НАЈВЕЋУ КРИВИЦУ ЗА СВА ДЕШАВАЊА У ПОСЛЕДЊИХ 1606. ГОДИНА.
Пријавите се на:
Постови (Atom)